Огољавање
“Изетбеговић надиграо Човића”, наслов је “аналитичког” текста објављеног на једном од федералних портала, који можда и на најбољи начин огољује политичку сцену у овом ентитету и дволичност оних који су колико труде да пред међународном јавношћу покажу како се залажу за једнакост свих у народа БиХ.
Огољује и демистификује, ако је неко још увијек имао некаквих недоумица, када су у питању крајње намјере бошњачке политичке елите. Данима већ представници бошњачких партија ликују како је хрватска политика доживјела политички и дипломатски дебакл, а којем су сви, наводно, могли да свједоче у институцијама ЕУ и НАТО-у. Дебакл јер у разним резолуцијама, приликом помињања БиХ, није стављена и “конститутивност народа”. То што се Дејтон спомиње, они прећуткују.
Циљ оправдава средство, па чак и у случају да то значи политичку и егзистенцијалну “елиминацију” једног народа у БиХ. Вјероватно су стога и они који су сматрали да иза фамозног словеначког “нон-пејпера” стоји у ствари “сарајевска кухиња” били у праву. Требао је то бити окидач код међународне заједнице да се активније стави на страну “угрожених” Бошњака. Крајњи циљ је да се уз помоћ новог високог представника реализују изборне промјене, а онда би се “хаубице” окренуле ка Српској и обрачуну с њом и српским народом, које је Изетбеговић у неколико наврата јавно етикетирао као “геноцидашке”. Куда то води? Па никуд! И Европа на све то гледа анемично, не схватајући историју ових простора. Не схватају ни да се иза прича о некаквој грађанској држави, равноправности разних Сејдића и Финција, у ствари крије подла намјера Сарајева да направи државу по вољи једног народа. Треба се надати да се Изетбеговић неће превише заиграти, јер игра коју води са Комшићем, Турковићевом и Алкалајем никоме доброг не може донијети у БиХ. Али баш никоме.
Додуше, не треба му вјеровати. Зар се и може вјеровати човјеку који на свом столу држи “Исламску декларацију”. Да ли се може вјеровати човјеку који је зарад свог опстанка спреман да угрози мир, баш као и његов отац. Оно што му не иде наруку јесу ставови из Загребу и Београда да неће дозволити демонтажу Дејтона, као гаранта овог споразума.
Као одговор на то, из Сарајева су опет потегли за испробаном матрицом, те се опет могу чути приче некаквој великосрпској агресији. Што једном рече један књижевник, да уистину постоји тај неки великосрпски хегемонизам, па не би Србија данас била толико мала.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
