Одлазимо и одлазићемо
Одлазили смо одувијек. Одлазићемо и даље. Можда слабијим темпом него раније, јер нас је све мање. Укратко је то миграциони профил БиХ како ранијих година, тако и данас. А по свему судећи, таква суморне прогнозе биће и убудуће.
Шта се ради да се заустави енормни одлив и смањење броја становника? Укратко, ништа. Мјере у покушају које се доносе широм БиХ да би се зауставио одлив становништва и подстакло рађање не дају, ама баш, никакве резултате. С друге стране, реторика овдашњих изабраних представника само подстиче становништво да преломи и каже: “Одлазим!”
Општине и градови на сва уста хвале се да подстичу наталитет издвајањем новца за рађање дјеце. То сигурно неће подстаћи некога да се одлучи да оснује или ипак прошири своју породицу. Иста ситуација је и са давањем помоћи за породице са четворо дјеце у Српској у износу од 750 марака. Тај новац је, наравно, добродошао, али је мала вјероватноћа, скоро никаква, да ће се сада неко ко има троје дјеце, због те помоћи, одлучити да добије још једну бебу. А да и не говоримо да ће неко ко има једно или двоје дјеце због те помоћи одлучити да стигне до четворо малишана на кућној листи.
Те мјере нису пронаталитетне, већ социјалне, јер помоћу њих породице, посебно вишечлане, не могу покрити ни мали дио мјесечних трошкова. Та помоћ је кап у мору свега онога што је потребно обезбиједити да би те породице изгурале мјесец како треба и да се не хватају за главу већ петог у мјесецу.
Оно што недостаје грађанима ове напаћене земље је сигуран и добро плаћен посао од којег би својим породицама обезбиједили све што треба. Не чини се, већ је тако, миљама смо километара удаљени од тога. Што је још горе, не ради се ништа да би те миље километара скратили, већ им напротив, не чини се, већ је тако, само додајемо на дужини.
Главни кривци за то су управо они за које гласамо сваке двије године, јер својом реториком и прављењем представа за јавност само подстичу грађане, којима је пуна капа свега, а посебно изабраних функционера, да преломе и кажу: “Доста је. Неће овдје никада бити боље. Одлазим и нећу се вратити”. Односно хоће, али само да посјете оне најближе које су оставили на милост и немилост оних који свакодневно изводе представе за јавност. Док они примају плате од неколико хиљада марака, па вјероватно неки и десетине хиљада, грађани се боре да преживе са неких јадних 600, 700, а поједини, нажалост, са мање и од тог износа.
И на крају се, као, питају зашто нам људи одлазе и зашто сваке године имамо све мање рођених беба?! Нема потребе да се то ико од изабраних функционера пита све док се вози у лимузини од неколико десетина хиљада марака и прима плату од неколико хиљада марака, док грађани раде за 600, 700 марака, а неки и за мање од тога.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
