Од нас зависи
Корона задаје све снажније ударце Републици Српској. Бројеви су из дана у дан све већи, а ми и након осам мјесеци живота у пандемији не маримо, организујемо весеља, тешко нам је да ставимо маску на лице, тражимо изговоре зашто не бисмо и зашто не можемо. Као да нисмо видјели шта се догодило у Шпанији и Италији у прољеће.
Пословица каже: “Како сијеш, тако ћеш и жети”. Корона бројеви то потврђују свих ових дана. Према посљедњем извјештају, број заражених увећан је за 500, а вирус који мјесецима не посустаје узео је још 23 жртве. Колико год вирус био непознат, непредвидив и опасан, добрим дијелом свако од нас сноси одговорност за овако лошу епидемиолошку слику. Нажалост, превише је појединаца који све ово олако схватају, па чак и не вјерују да вирус постоји све док они сами или неко њима близак не доспије на “ковид” одјељење. То неодговорно понашање и непридржавање мјера седмицама прије, осликавају ови посљедњи бројеви. А бројеви су алармантни и пале све могуће црвене аларме да коначно почнемо да се понашамо цивилизовано и у складу са ситуацијом у којој се налазимо.
Живот није стао и не смијемо дозволити да стане, али сваки наредни корак треба да буде одговоран и опрезан, зарад личног здравља и здравља најмилијих, а онда и због сваког запосленог у Републици Српској коме је радно мјесто угрожено због овако тешке ситуације. Иза сваког угоститеља и радника у туризму, који су тренутно најугроженији, су породице које прехрањују зарађеним платама и не можемо и не смијемо дозволити да због тога што појединци крше мјере сви ти људи остану на улици, без коре хљеба. Јер управо то ће их задесити ако дође до поновног закључавања. Свако од нас је свјестан да, упркос вољи и жељи, ни у републичком буџету нема толико новца да покрије сва нова закључавања.
И данас, осам мјесеци од када је “ковид 19” закуцао и на наша врата, све је на појединцу. Зар нам Кина свима не може бити примјер? Када је вирус харао кинеским провинцијама, уводили су мјере исте као код нас, маска је била обавезна и нико није постављао питање. Само строгом дисциплином Кинези су побиједили корону. Па зар ми не можемо учинити исто? Гдје нам је онај инат којим се почесто хвалимо? Зашто се сада не заинатимо, због себе, својих породица, због сваког љекара и медицинске сестре који мјесецима помажу и лијече друге, а своју дјецу не могу да загрле. Не могу и не смију јер не знају шта носе кући након сати и сати проведених на “ковид” одјељењима која су пуна. Зар ћемо дозволити да нам се здравствени систем сруши? Пандемија ће једном проћи. Мора. Од сваког од нас зависи да ли ћемо корони свирати крај данас или ћемо бројати заражене и идућих осам мјесеци. Све је до појединца.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
