Обећања и реалност
Влада Републике Српске поново је отворила ново поглавље у причи о расту плата у Српској, која се увелико помињала прије пандемије вируса корона, а владао је велики оптимизам да ће ситуација на радничким рачунима бити далеко боља него сада.
Пандемија је, затим, зауставила готово све, осим медицинара и осталих који су морали да раде дан/ноћ и најбоље што знају, без икаквих питања, а да би успјели да сачувају што више живота. И ту је, донекле, осим једнократних помоћи, стала прича о повећању плата.
О минималцу, који је мизеран, годинама преговарају социјални партнери и не успијевају да дођу до договора. Синдикалци, према ријечима послодаваца, увијек траже превише, а из синдиката узвраћају да им партнери у дијалогу немају ни срца ни воље да се одрекну ни марке зараде.
И док се врте у том лавиринту, једно је јасно. Цијели систем није постављен на праве темеље, а само један од примјера за то је да неки политичари, који се, ето, некада и једном мјесечно, а неријетко ни толико, укажу на мјестима на која су постављени, а на крају мјесеци далеко већу суму добију на рачун, од на примјер љекара, полицајаца, учитеља, наставника...
А разлике су тек видљиве када се ти исти упореде са обичним радницима у реалном сектору, који раде и за себе и за њих.
Посљедњи потез републичке власти је за сваку похвалу и потребно је радити још доста, доста да би биле повећане плате у свим секторима, јер запослени морају да живе од свог рада, а не да преживљавају.
Јавни сектор и свакојака запошљавања, част изузецима, којих има, одвукао је превише новца на своју воденицу и створио велики јаз према онима који својим тешким радом, кроз плаћање пореза тим истим омогућавају добре плате.
Ова земља мора да цијени све своје раднике, од зидара до доктора, јер само добрим платама их све може задржати овдје. Велики дио радника не тражи пуно, али ни милостињу, већ да се на прави начин вреднује њихово знање и залагање и да им плата буде довољна за живот, а не демотивација за сваки радни дан и нит која једва, уз Сизифове муке, споји почетак и крај мјесеца.
Раст плата, али право повећање, доводи до раста пензија, јер нико нормалан не може да каже да радник, након 40 и кусур година, треба да буде срећан и задовољан што има 300 и нешто марака пензије. А то је реалност наша, као и што је реалност да многи и данас “разлику” плате примају у ковертама.
Ситуација у Српској, као ни у региону, није једноставна, али је претешка и надлежни ће морати још више да засучу рукаве да би довели боље вријеме и под овај дио неба. Радник мора бити поштован и плаћен, посебно ако даје све од себе, а таквих је сигурно далеко, далеко више од оних који се с времена на вријеме упознају са радним мјестом.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
