Нужно зло
Само 15 дана пред почетак изборне кампање, атмосфера у Републици Српској не подсјећа на ону од прије двије, четири, шест или осам година. Избори су, што раније није био случај, тек успутна тема, и политичарима, и већем дијелу медија.
Један од разлога свакако је и ригидно дјеловање Централне изборне комисије која ове године кажњава све редом због преурањене кампање.
Додуше, то донекле говори и о нивоу интелигенције партијских кадрова који, или немају довољно умних капацитета да буду у кампањи, а да се то практично не види, или их једноставно боли она ствар за ЦИК-ове казне.
Чини се да није само проблем у ЦИК-у. Већем дијелу овдашњих партија наредни локални избори долазе практично као нужно зло, у незгодном тренутку, у моментима када су много озбиљније ствари на дневном реду.
Владајућа коалиција, подсјетимо, није ни намјеравала да изађе на изборе по Изборном закону БиХ па је, силом прилика, због одуговлачења процедуре доношења Изборног закона Републике Српске, одлучила да пред бираче изађе по правилима из заједничког акта.
Док су се ломила копља око те теме, могли су се чути и стидљиви приједлози за одгађање избора до чега није дошло, нити је могуће да дође, али све упућује на то да би сви били најсрећнији када гласања не би било.
СНСД се тренутно занима важним државним пословима, УС и ДЕМОС покушавају да се сачувају од расипања, за ДНС се не зна ни да ли уопште постоји, као ни НДП, док социјалисти, и једни и други, тихују.
Ни у опозицији није бајно. СДС се суочава са оптужницом против властитог лидера који је, гле чуда, и кандидат за начелника Теслића (бар тај случај подсјећа на нека стара “добра” времена када је горјела земља мјесецима прије избора) са нејасним стањем властите инфраструктуре чак и у срединама гдје су протекле четири године били власт.
За ПДП се мало зна, осим у Бањалуци, гдје одавно не штима све како треба, а коликог је обима та раштимованост тешко ће се детаљно сазнати, осим у случају да Драшко Станивуковић не побиједи. Снагу странке Јелене Тривић немогуће је процијенити слично као и ненавођени пројектил у виду покрета Небојше Вукановића.
Претходних година локални избори били су лакмус-папир за опште који су одржавани двије године касније. Резултати изјашњавања грађана на локалу умногоме су одређивали шта ће се десити на вишем нивоу. Партије су користиле излазак на биралишта да се преброје и утврде стварну снагу.
Ове године тешко да ће ишта ново бити понуђено. И пребројано.
И поново долазе на своје они што предлажу спајање општих и локалних избора, што није ни лака, ни једноставна работа.
Ваљало би мијењати Изборни закон, један или други, и још много тога. У оваквој земљи шансе за то су никакве.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
