Нулирање Инцка
У америчкој правно-политичкој традицији постоји доктрина позната као “право држава” или у оригиналу “states rights”. Према тој доктрини, која је заснована на изворном значењу америчког Устава, федералној влади се дају врло прецизно делегирана овлашћења, а све што јој није делегирано, остављено је државама чланицама САД као њихова ингеренција.
Пошто је дејтонска БиХ чедо САД или прецизније њиховог дипломате Ричарда Холбрука (о мртвима све најбоље, кхм!), онда не чуди сљедећи члан Устава БиХ, односно Анекса 4 Дејтонског мировног споразума који дословно каже: “све владине функције и овлаштења која нису овим Уставом изричито повјерена институцијама БиХ, припадају ентитетима”. А пошто су децидирано наведене и набројане “све владине функције и овлаштења која су повјерена институцијама БиХ”, онда је јасно да СВЕ остале припадају ентитетима, тј. Републици Српској и ФБиХ.
Толико о поменутој доктрини о “праву држава”, иако би се и те како имала рећи која ријеч о томе како се у БиХ функције и овлашћења која Уставом нису повјерена заједничким институцијама у континуитету мимо Устава отимају од ентитета и преносе на институције на нивоу БиХ. У овом случају је много важнија и актуелнија доктрина “поништавања противуставних федералних закона” или оригинално “статес нуллифицатион”, што у српској правној науци одговара термину нулификација.
У САД та доктрина означава право федералних јединица, односно америчких федералних држава, да пониште и на својој територији онемогуће примјену правних аката које сматрају штетним и неуставним. Међу “очевима америчке нације” који су формулисали ту доктрину су Томас Џеферсон и Џејмс Медисон и на основу ње су двије америчке државе - Вирџинија и Кентаки - поништиле један федерални закон који је драстично ограничавао слободу штампе. У тим резолуцијама је речено да су у “САД државе суверене, тако да државе имају право да коначно тумаче шта је уставно, а шта не. Зато одбијамо да примјењујемо овај закон на нашој територији”.
Послије свега реченог, намеће се питање на основу чега се Републици Српској ускраћује право да по узору на правну праксу “најстарије свјетске демократије” одбије да на својој територији примјењује акт који драстично ограничава слободу говора и штампе, односно наметнуту одлуку бившег високог представника у БиХ Валентина Инцка о допунама Кривичног закона БиХ. Нажалост, смисленог, оправданог и аргументованог одговора нема, али је зато потпуно смислено, оправдано и аргументовано рећи да Инцко није заслужио ништа друго до најобичнију нулу.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
