Новинарске комшије

 Ипак, много пригодније је ријеч “привилегије” ставити под наводне знаке, зато што они који се баве овим проклето лијепим послом знају колико је мукотрпан и само они знају да поред написаних, постоје бројни ненаписани текстови који свједоче о новинарском хљебу са девет кора. Читаоци, гледаоци и слушаоци не виде сате чекања да би од неког “гузоње” узели изјаву и пренијели је њима. Не знају колико има прогутаних истина и прећутаних афера које остављају посљедице по желудац “посленика писане ријечи”, као што не знају за бројне “добронамјерне” савјете да припазиш шта пишеш и на исто тако бројна питања која не траже одговор попут: “Што ти то треба/ знаш ли ти ко је он/шта имаш од тога” и слична.

Вјеровали или не, много је више ружних, него лијепих ствари у овом послу, али лијепих ствари има, а једна од њих је, под условом да свој посао радите како треба и како ваља, када осјетите унутрашње задовољство зато што сте неком причом или текстом помогли да неки проблем буде ријешен. При томе није уопште битно да ли је ријеч о нечему заиста крупном, као рецимо када укажете властима на грешку, коју су свјесно или у незнању могли да направе и натјерате их да измијене неки законски приједлог или је ријеч о ситном комуналном проблему, попут рупе на улици коју су надлежни закрпили због ваше критике.

Ријетке младе колеге пуне ентузијазма које пишу прве “озбиљније” текстове не треба да очекују шире друштвено признање јер је због њиховог текста закрпљена нека рупа на путу или покренута хуманитарна акција послије које су некој вишечланој породици или усамљеној баки побољшани животни услови. “Свака част” ће евентуално чути само од колега и поред оног унутрашњег задовољства то треба да им буде више него довољно. Ни случајно не треба да клону духом, јер та ситна задовољства су довољна да вас држе у овом послу и надомјесте сав онај стрес изазван свакодневним трагањем за информацијама које ће продати новине, подићи гледаност или повећати број “кликова”.

Да неко не схвати погрешно, далеко било да је ово најгора професија или најтежи посао на свијету, а о томе најбоље свједочи питање упућено једном мом колеги које гласи: “Комшија, јеси ли почео радити ил' си још новинар”. Ја, још мало, па скоро пуне двије деценије, нисам почео радити. На срећу, ријетка привилегија још није онај затамњени екран у “Дневнику”.

Елем, хвала на привилегији да се на овај начин опростим од најстаријег дневног листа у Српској, у којем сам написао прве текстове и којем не говорим збогом, већ до виђења.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.