Нови свијет и страхови
Нема више дилеме. Ако је уопште и било. Након почетка руске специјалне операције у Украјини и сукоба Москве, с једне стране, те Вашингтона и Брисела с друге - отворен је процес стварања неког новог мултиполарног свијета. Сукобила су се два виђења свијета, поимања живота.
С једне стране имамо империјалистички концепт, неолиберални, гдје у првом плану није човјек, породица, већ интерес малог круга људи. Суверенитет, демократија и међународно право за овај блок - мисаоне су именице. С друге, имамо групу земаља које све више дижу главу и буне се против једног таквог виђења свијета.
Деценијама уназад западне земље су живјеле и градиле своје благостање ширећи своју хегемонију широм свијета. Америка је, примјера ради, своју моћ изградила на долару, продаји безвриједног папира, без златне подлоге. Европске земље, међутим, свој просперитет могу захвалити јефтиним ресурсима и енергентима које су куповали или експлоатисали за “џ” у некој од афричких земаља.
Сада се то мијења. Моћ земаља Г7 је све мања, готово је за два пута мања у односу на период прије 1990. године, док БРИКС полако, али сигурно преузима њихову позицију глобалног лидера. Уколико се и Саудијска Арабија прикључи овом економском савезу, те оснује банка, која би била својеврсни пандан Свјетској банци и ММФ-у, економска и финансијска моћ са запада биће пресељена на исток. Ради се о процесу који се захуктао попут парне локомотиве, а главни ложачи су Кина и Русија.
Прокључало је и на афричком континенту. Мали и Буркина Фасо су се већ отргнули из колонијалног загрљаја Америке и Француске. Сада то покушава и Нигер, који располаже са седам одсто свјетских резерви уранијума. Иако ова земља лежи на богатству, њени грађани живе са тек пар долара мјесечно.
Француска, која се до сада хранила нигерским уранијумом, сада има велики проблем, јер је изгубила свој досадашњи колонизаторски положај у овој сиромашкој афричкој земљи.
Да је на помолу стварање неког новог свијета, видљиво је и из све већег бунта грађана у Европи. Широм Европе посљедњих мјесеци и година јачају разни десничарски покрети, који су против хегемоније, НАТО пакта, ЕУ која полако, али сигурно уништава суверенитет европских земља. Парадокс, али љевичари су у данашње доба постали најекстремнији у ширењу и пропагирању назадних вриједности.
Гледано кроз историју, ниједно империјално царство није могло опстати, већ се изнутра нарушавало. Овај процес је поново започео, али оно што забрињава јесте што се ти разни цареви и императори неће предати без борбе. Да ли је након Украјине Африка можда на реду? Или можда простори Индо-Пацифика?
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
