Нова шанса
Изборна кампања у Републици Српској одвијала се у довољно специфичној атмосфери да је једна од најчешћих прогноза дан уочи избора била “ниједан резултат не би био велико изненађење”. И тако је и било. Прелиминарни резултати које је јавности већ у изборној ноћи саопштио СНСД открили су да је Милорад Додик са више од 60.000 гласова разлике практично помео Младена Иванића, а да је Жељка Цвијановић доста мањом, али сасвим довољном разликом побиједила Вукоту Говедарицу. Коалиција око СНСД-а имаће довољно мандата у Народној скупштини Српске за формирање стабилне владе и сигурних седам-осам мандата у Представничком дому, што уз Додика као члана Предсједништва гарантује повратак на позиције у власти на нивоу БиХ.
У сложеној земљи попут БиХ постизборних трендова је и превише да би могли да буду обрађени у једном дану или једном тексту, али овдје ваља напоменути неколико најважнијих.
Прије свега, побједа СНСД-а, и поред захтјева за поновно бројање гласова из опозиционих редова, чиста је као суза са становишта дозвољених начина прибављања гласова у Српској, а у питању су све методе које је СНСД, као убједљиво најорганизованија странка, разрадио у протеклих 12 година колико је на власти. Моћ партијске организације у комбинацији с адекватном контролом кључних канала комуникације на релацији Београд - Бањалука преко којих су мјесецима и годинама пласиране геополитичке и локалполитичке тезе, уз константну затегнуту атмосферу која је до најнижих нивоа мобилисала бирачко тијело те странке били су сасвим довољни за побједу над другом страном, која је и ове године поновила потпуно исте грешке као и у претходним изборним циклусима лагодно чекајући да им власт падне са неба.
Препуштени стихији, уз мањак организације и теренског рада, опозиција у Српској, уљуљкана у лажни оптимизам себи наклоњених медија, сматрала је да ће на таласу покрета који, у својој суштини, није хтио да прерасте у политички остварити озбиљнији резултат. Чак ни добронамјерна упозорења да одјек “Правде за Давида” не иде даље од Трна или Врбање нису била довољна. А управо то се догодило. Догађања са Трга Крајине пробудила су тек дио успаваних Бањалучана који су на изборе изашли и гласали за – ПДП, промовишући тако Бранислава Бореновића у новог парламентарца у Сарајеву, а Драшка Станивуковића у најпопуларнијег функционера ове странке у Бањалуци. Оно што је политички плурализам у Српској у овом тренутку много важније не тиче се толико ПДП-а колико највеће опозиционе странке, СДС-а, који је изгубио још једне изборе и који ће, закључно са 2022. годином, спојити чак 16 година без својих људи на двјема најважнијим појединачним функцијама. А то је за структуру која је некад била народни покрет, а никад се није до краја трансформисала у партију, поражавајуће. И не слути да ће ствари у том смислу да се промијене. Све ударце под вођством Младена Босића СДС је успио да прегура, истовремено се осипајући. Ствар је у томе што ако из те странке оду још двојица-тројица, а знају они ко су, из те партије више неће имати шта да се оспе.
Уз збивања у ФБиХ која слуте на вишемјесечну кризу, СНСД тако постаје практично најважнија странка у цијелој земљи, од чије добре воље, прије свега Милорада Додика, зависи даље функционисање БиХ. У таквом односу снага, колико то год парадоксално звучало, могло би доћи до својеврсне релаксације односа у Републици Српској на начин да ће Додик, након што је савладао “унутрашњег”, новог политичког непријатеља поново морати да потражи у “политичком Сарајеву”. А то је прилика да се друштво у Српској врати у какву-такву равнотежу, да они који другачије мисле не буду аутоматски сврставани у непријатеље, да изложеност јавној критици не буде аутоматски напад на темеље Републике. Уосталом, контролу над темељима су сада потпуно преузели они који тврде да их најбоље чувају. То би требало да буде довољна гаранција.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
