Ниски ударци

Нема меридијана без проблема, а ситуација у БиХ одавно је добро позната и многима далеко изван њених граница јер је од почетка деведесетих година прошлог вијека у својеврсној жижи интересовања. Прво због рата, а затим и због свега што се дешавало, јер ни дан-данас не успијева да стане на зелену границу будући да јој, првенствено, подривају темеље готово од оног дана када су у Дејтону 1995. године постављени.

Политика, домаћа и страна, у томе, наравно, игра главну улогу, јер је “обичним грађанима” у глави махом само мисао и рачуница како да саставе почетак и крај мјесеца, како да преживе, зараде, школују дјецу, брину о родитељима, а све то са платом за коју нема адекватне ријечи да се опише у овим тешким временима. И док пролазе дани, политичка препуцавања не. Стално се игра мачке и миша, повуци, потегни. Често из стварне потребе да би се заштитио народ и његови интереси, али много чешће јер се жели до имагинарно немогућег циља. Иако је сулудо, из тог лавиринта не излазимо, а некима вјероватно и одговара јер могу да раде шта хоће.

Посљедњих дана свједочимо о ескалацији политичке кризе, коју је разбуктала одлука Валентина Инцка на самом одласку из БиХ. Крај се још не назире, а пред нама је и година избора. И то општих, када се покреће све много прије званичног почетка предизборне кампање, с циљем останка на власти или, боље, одскочне даске за њено освајање.

У тим биткама за власт неријетко се не бирају средства. Задају се најнижи ударци противничкој страни, а највећу штету и терет на својим леђима на крају понесу, како се каже, обични грађани. Добију они и обећања, одређене пројекте за боље сутра и чврсте ријечи политичара да су на првом мјесту у њиховом главама и нотесима управо они, али и “пуца” доста тога по њима. Посебно када је сукоб између одређених нивоа посљедица борбе за личне интересе и међусобне нетрпељивости, а крупне ствари су на столу.

Мигрантска криза је међу њима. БиХ је далеко од успостављања контроле и правог бедема одбране, али, као и масу других тема, ни ова не смије да буде оружје у рукама власти како би зарадила или одиграла неке потезе у своју корист, на штету оних који су јој ту моћ дали у руке.

Након отварања “Липе” у Унско-санском кантону све више се и отвореније прича да би мигрантски центри требало да освану и у Ливањском кантону, у којем су и Дрвар и Босанско Грахово, повратничке општине гдје је велики број Срба. И док трају разна јавна и притајена препуцавања о томе ко и како ради, свима би требало да буде у глави један заједнички правац - да заједно раде за све оне који нису могли да оставе огњишта, који су поново подигли имања из згаришта, умјесто да стално воде политичке ратове једни против других.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.