Ниски ударци

Милијана Латиновић

Хрватска још није одустала од идеје да радиоактивни отпад из електране “Кршко” смјести у двориште 250.000 становника БиХ настањених у сливу ријеке Уне. И не само да није одустала већ у вријеме када цијели свијет дрхти због ширења вируса корона, који односи животе, Министарство за заштиту животне средине и енергетике Хрватске дало је на употребу бивше војно складиште “Черкезовац” на Трговској гори тамошњем Фонду за финансирање разградње и збрињавања радиоактивног отпада.

Званичници из Републике Српске и БиХ оцијенили су скандалозним ове намјере Хрватске поручивши да ће учинити све да заштите здравље становника у сливу ријеке Уне.

У цијелој овој ситуацији када је борба против вируса корона приоритет свима, тешко је не помислити да Хрватска користи прилику и задаје ниске ударце БиХ. Можда тамошњи званичници мисле да је ово идеална прилика да своју идеју спроведу у дјело.

Док се надлежни у БиХ баве доношењем мјера за сузбијање ширења вируса корона, а становништво стрепи да ли ће из ове пандемије извући живу главу, у комшилуку се баве одлагањем радиоактивног отпада.

Чини се да намјерно у времену кризе провлаче причу о “Черкезовцу” и настоје да БиХ доведу пред свршен чин.

Толико о комшијским и међуљудским односима.

Спорна локација на Трговској гори у општини Двор удаљена је свега седам километара ваздушне линије од Новог Града, па је разлог за страх домаћег становништва и те како оправдан.

Никоме не би било свеједно да му у двориште истресу тоне и тоне радиоактивног отпада и да са стрепњом одлази на починак и ишчекује сваку нову зору.

Безброј протеста, апела и надљудских напора да буде нађено неко разумно рјешење овог проблема нису дали резултате. Хрватска, која је власник половине електране “Кршко” у Словенији, до 2023. године мора да преузме пола отпада.

Мислећи искључиво на себе и своје обавезе, не обазиру се ни на одлуку Владе Српске према којој је проглашен “Парк природе Уна”, а ни на процјене еколошких стручњака према којима би одлагалиште загадило Уну, што не би био крај само за живи свијет у тој ријеци већ и становнике у њеном сливу, јер би остали без воде за пиће. А без воде, знамо да нема ни живота.  По ко зна који пут се потврђује да је ипак човјек човјеку највећи непријатељ. Не треба нама “ковид 19” ни све друге пошасти које вребају иза сваког ћошка и односе животе, када нам је комшилук овакав. Ако нас не убију вируси, комшијска (не)солидарност хоће сигурно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана