Није злато све што сија

Цијена му је, додуше, у посљедњих пар дана опала, али углавном - ту је то негдје на истом нивоу.

С обзиром на тренутно високу инфлацију, очигледно је да се на глобалном нивоу све више људи окренуло улагању у злато, као сигурном инструменту заштите вриједности у поприлично несигурним временима.

Ако питате економисте они ће вам школски одговорити управо то - злато је најотпорније на цјеновне шокове у друштву и вијековима су га разне цивилизације сматрале мјерилом вриједности, давно прије него што је измишљен папирни новац, а камоли криптовалуте.

Раст цијене на свјетском тржишту погурало је и то што су током године банке почеле масовно да купују злато.

У једном значајнијем налету додале су 228 тона глобалним златним резервама, а само Кина је крајем маја ове године имала 2.100 тона. Бројке од којих се, сложићете се, свима заврти у глави.  

Међутим, шта кинеске златне полуге значе микротржишту Републике Српске? Пракса је показала, апсолутно ништа.

Ослушкивања тржишта и све гласније притужбе златара кажу да су инфлација и више цијене основних животних намирница произвеле контраефекат и удаљиле људе од куповине.

Луда времена смањила су долазак дијаспоре која је по правилу највећи клијент.

Домицијелно становништво злато купује само кад мора - бурме или прве бебине минђуше.

А и успомене очигледно вриједе много више од празног џепа тако да ни златне штекове, ако их уопште имају, нису продавали локалним златарама. 

Међутим, није злато све што сија рекли би они који су пронашли другачији начин улагања новца.

Већина их улаже у некретнине и науштрб кирија не осјете тектонске поремећаје у локалним и свјетским економијама. Злато им није ни на крај памети.

Сјете га се тек кад им претекне новца од уносног бизниса, али га тада не купују и не тргују са њим из потребе већ из чистог гушта.

Али то је већ прича која се тиче малог броја грађана, остали гледају како да преживе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.