Није се десио
Ако буде среће по БиХ и све њене народе и грађане, високи представник у оставци Валентин Инцко неће оставити никакав озбиљан траг у њеној историји и остаће упамћен само као један од протектора који је владао овом напаћеном земљом од краја прве до почетка треће деценије 21. вијека.
Овај корушки Словенац као протектор и не заслужује посебно мјесто, јер је БиХ бар протектора имала преко главе и то не рачунајући ове нововјековне од Карла Билта, преко Вестендорпа, Петрича, Ешдауна, Шварц-Шилинга, Лајчака, па до њега. Ако кренемо уназад у историју, посљедњу ријеч на овом ситном, али динамитном комадићу планете, прије само нешто више од једног вијека, имао је и Инцков сународник Бењамин Калај. Добри познаваоци историје рећи ће да су управо аустро-угарском анексијом и Калајевим доласком ударени темељи свих проблема под којима до данас грца БиХ, али то питање ћемо оставити историчарима, а задржаћемо се на још мало обрнуте хронологије.
Прије Калаја, вијековима су овим просторима владали Турци Османлије чија највећа заоставштина је поданички менталитет код огромне већине грађана, знатно више код оних исламске, али увелико и код оних хришћанске вјере. Међутим, прави парадокс у БиХ представља данашњи однос према периоду ране средњовјековне историје, јер исти они који по Сарајеву славе побједе турске репрезентације, диче се симболима и насљеђем оних чију владавину су окончали Турци Османлије, а који су се дичили тиме што су потомци српске династије Немањићи.
Вјероватно највећи парадокс лежи у чињеници да исти ти као златни период “своје историје” најчешће спомињу период владавине Кулина бана и истичу Повељу Кулина бана као најстарији најзначајнији “босанскохерцеговачки” документ. Мало им срећу квари то што Повеља Кулина бана почиње ријечима “У име оца и сина и Светога духа”, а завршава са “Нека ми Бог помогне и Свето јеванђеље”, али то им не смета да на томе темеље континуитет босанске државности. Жмире и на чињеницу да је исте године када је написана Повеља Кулина бана, његов пунац велики жупан Стефан Немања напустио владарски престо и отишао у манастир Хиландар.
Елем, било је од Кулина бана до Инцкових дана још много, много значајних историјских личности које су оставиле траг и печат на овим просторима. Некада су то били политичари, попут Великог везира Мехмед-паше Соколовића, некада велики књижевници попут Иве Андрића који је величањем највећег неимарског дјела Мехмед-паше “На Дрини ћуприја” заслужио Нобелову награду, као и бројне друге историјске фигуре. У поређењу с њима, Валентин Инцко не заслужује мјесто ни у фусноти историје и оцјена његовог мандата стаје у свега двије ријечи - није се десио.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
