Ни на небу, ни на земљи

 Идеју је подржао и аустријски канцелар Себастијан Курц. Ова иницијатива случајно или не долази пред предстојећи самит представника ЕУ и лидера западног Балкана 6. октобра на Брду код Крања. Сматра се, како Брисел мора коначно да донесе једноставну геополитичку одлуку - жели ли заиста интегрисати овај регион, или га и даље оставити као спорну зону пред кућним прагом. Ни на небу, ни на земљи.

Судећи према изјавама представника тврдолинијашке струје из Брисела, такав сценарио није реалан. И то из неколико разлога, а један од њих је и тај што насљеђе ратова у бившој Југославији и даље оптерећује односе међу балканским земљама, а други што државе западног Балкана нису ни на истом нивоу интеграција. Примјера ради, БиХ и Сјеверна Македонија нису ни отвориле претприступне преговоре. Ту је, наравно, и питање Косова кога као државу и даље не признаје велики број чланица ЕУ. Оно што боде очи јесте и то што све више европских земаља подржава идеју стварања “Отвореног Балкана”, а који би, како ствари стоје, био “замјена” за Европску унију. Својеврсна компензација.

Поједини аналитичари, међутим, сматрају како у ствари Вашингтон у својим рукама држи рјешење за овај проблем, јер у Бијелој кући постају све више нервознији због тренутног стања и неодлучности Европске уније у вези са пријемом балканских држава у чланство, а с којим би се могао, како сматрају, зауставити продор Кине и Русије на ове просторе.

Вашингтон има механизме да “натјера” Брисел да се одлучи на један такав корак те подсјећају како су то већ једном урадили у случајевима пријема Бугарске и Румуније 2007. године. САД су тада имале стратешку потребу да се те двије земље укључе у западне политичке, економске и војне интеграције. Да ли ће и овог пута њихов интерес бити наметнут, тешко је рећи, а поготово због става Њемачке која све више улази у интересне сукобе са њима, али и због става Берлина да је Балкан и даље негдје “тамо далеко”. Оно што је очигледно јесте да је грађанима са ових простора доста празних европских обећања, штапа и мркве с којима им се маше пред очима посљедњих 30 година. Наравно, дио кривице, и то велике, на плећима је и домаћих политичких елита, које до сада нису готово ништа урадиле како би се овај процес убрзао. Једини који је у посљедње вријеме нешто покушао да уради јесте предсједник Савјета министара Зоран Тегелтија, тражећи од европских званичника да се БиХ бар додјели кандидатски статус те тако пошаље јасна и недвосмислена порука грађанима како ЕУ није заборавила овај регион. Његов апел је остао без конкретног одговора. И то је оно што брине.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.