Невријеме

Ведрана Кулага Симић

Хиљаде и хиљаде породица под овим дијелом неба деведесетих година је на својој кожи осјетило оштрицу рата. Некима је судбина била наклоњенија па су након потписивања Дејтона поново били сви на окупу, захвални на новој шанси коју им је живот дао, али многи су остали завијени у црно. Заувијек.

Ратни коријени још су јаки у БиХ. На бројна питања још није стављена тачка и неће ни бити, јер има оних које ни вријеме не брише, али...

Многе мајке и очеви још трагају за својом дјецом, дјеца за родитељима. Још је непозната судбина више од 1.500 особа које су нестале током тих ратних година. Којима је, тада, изгубљен сваки траг.

И колико год пута то написали, на то подсјетили, нагласили није превише. Јер у питању су нечија дјеца, нечији родитељи и најмање што можемо урадити за њих у ово мирно доба је пронаћи их, идентификовати, положити у гроб. Подарити им вјечни мир, а породицама мјесто на којем ће до смрти палити свијеће, доносити цвијеће, молити се за њих. Свако на свој начин.

Жртава и злочина било је на свим странама. Свако ко је крвнички и свирепо упрљао руке треба да одговора за своја недјела. Без обзира на то био он Србин, Хрват или муслиман, али у тим поступцима, у правосуђу, не смије да буде двоструких аршина. Или боље речено, није их смјело бити, јер смо свједоци да су Срби махом кривци, а мало када, готово никада, жртве и нестали.

Често се каже “да ће вријеме показати”, али оно у овој причи није савезник, посебно када се ради о процесу тражења несталих. Више је невријеме. Олуја која “брише” оне који знају, а не желе да причају. Било због страха за себе и најмилије или из ината, злобе, мржње.

БиХ је пропустила доста година. Превише времена је прошло док се вртимо у лавиринту сталних напада и оптужби, док важна и озбиљна питања стоје и чекају боље сутра, које је за неке, можда, већ у незнању и прошло.

Породице које су у рату остале без својих најмилијих, а о којима се ни данас не зна ништа, имају сво право овог свијета да сазнају шта им се догодило, да пронађу њихове посмртне остатке и положе их у раке. Надлежни, они који су се прихватили посла тражења несталих, треба, без икаквих изговора, да стално раде на томе, јер њима је вријеме невријеме.

Доста критика из Српске често стиже на рачун Амора Машовића, који је од почетка дио Института за нестала лица БиХ. И с правом.

Мора се јасно знати које су националности људи за којима се трага. Мора се знато о коме је ријеч у тим потрагама, јер је то једини пут да буду избјегнуте све могуће манипулације и да се жртве из једног народа не сахрањују са онима из других да би се поплочао пут до нечијег збира.

Породице из Републике Српске имају право на љутњу и незадовољство. Јер њихове најмилије поново убијају појединци и групе, који им желе и то одузети. Ту њихову једину и посљедњу жељу да пронађу најдраже. Тај ланац неодговорности и безобразлука мора бити што прије прекинут.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана