Неуставни устави

Успут, ту одредницу у Устав РС наметнуо је високи представник Волфганг Петрич, а Уставни суд БиХ то у наставку и озваничио, али бошњачкој политици сада ни то не одговара.

Дакле, док у Српској траје та побуна, у четири федерална кантона малобројни Срби ћуте иако их уопште нема у уставима, а ћуте и они у преосталих шест иако ни њима права на конститутивност, језик и писмо у стварности нису испоштована.

Ћуте, иако им дјеца у школама уче "босански језик" или их на часове групе националних предмета родитељи одвозе преко ентитетске линије разграничења, у Републику Српску, као што је то случај у Сарајеву.

Никаквих протеста, штрајкова, побуна због тога нема, као што то у Српској раде родитељи бошњачке дјеце, мада је потпуно непостојање Срба, српског језика и ћирилице у уставима кантона немјерљиво већи проблем од уставом дефинисаног "језика бошњачког народа" у РС.

Дакле, српски повратници у ФБиХ били би срећни да је њиховој дјеци омогућено да уче српски језик па макар се он звао и језик српског народа. То им уопште не би сметало, напротив. 

Тиме што су на све начине избјегли законску обавезу да Србе упишу као конститутивни народ, а њихов језик и писмо као службене, званичници Херцеговачко-неретванског, Сарајевског, Посавског и Западно-херцеговачког кантона само су озваничили стварно стање на терену.

Чињеница је да ни они малобројни Срби у осталим кантонима у којима уставно постоје нису ни у мало бољем положају него у кантонима у чијим уставима их нема, али ту бар могу да се позивају на своја законска и уставна права уколико се усуде да их некад затраже.    

Несумњиво је да је циљ власти у свим кантонима мајоризација и обесправљивање српског народа, што траје све до данас. Зато, за почетак, нека званичници Федерације престану с лицемјерним и декларативним позивима на повратак који, јасно је, уз такву власт никад неће бити остварен.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.