Нестали међу нама
Многе мајке још траже своје синове које су посљедњи пут видјеле на кућном прагу половином деведесетих година прошлог вијека. Многе су преминуле, а нису дочекале да макар достојанствено сахране њихове посмртне остатке и имају барем то мјесто да се помоле, запале свијећу, положе цвијеће, душу исплачу и олакшају.
За такву, данашњу слику, готово три деценије након што је стављена тачка на посљедњи рат под овим дијелом неба, подужа је листа разлога, а на врху је (не)рад Института за нестала лица БиХ и политика која је имала и још у овоме има умијешане прсте.
Од када је формиран тај институт и од када је преузео задатке комисија за тражење несталих особа, критике се нижу из дана у дан. Посебно са адреса организација које окупљају породице српских жртава које не вјерује да има и данас особа које су спремне да још дубље под земљу гурају кости, умјесто да их траже, ваде, идентификују и подаре им мир, кад им је живот давно већ узет. Представници српских породица махом упозоравају и протестују јер, како тврде, желе да свима отворе очи да би видјели како се понижавају жртве, а онима који знају све, а праве се да не знају, промијене размишљање јер овако даље не може. Не јер не желе, већ због непобитне чињенице да је вријеме то које чини своје, а оно се не може зауставити.
Превише времена жртве изнова понижавају, било ћутањем о локацијама на којима се налазе њихова тијела или игнорисањем свега што знају о данима у којима се то све дешавало. Свједока је све мање. И живих и оних који још о томе желе да причају. И све се чини да су то појединци једва дочекали. Да је то од почетка био њихов циљ. Да дани, мјесеци и године пролазе, а да се ништа не ради да би и досањали сан да што мање несталих буде пронађено јер, како се то стално и понавља, ако нема тијела, нема ни злочина.
За такво понашање и такве циљеве нема адекватне ријечи. Недопустиво и престрашно су благе да се опише шта се таквим поступцима ради и живим и мртвим људима, али тако многи преживљавају годинама. И живе за једно, а то је да њихови најмилији буду пронађени и сахрањени како доликује.
Из Института за нестала лица БиХ је прије неколико дана одјекнула порука, односно апел свима који знају нешто о гробницама да о томе проговоре и да се више не ћути јер нема времена. Српска страна је то, након свега што је преживјела и проживљава у процесу тражења несталих, оцијенила као ново бацање прашине у очи породицама жртава. С правом, ако се види све што су до сада прегурали, упозоравали, кумили и молили.
Задатак свих којима је повјерен посао тражења несталих и идентификације је да буду свјесни тежине обавезе која им је дата у руке. Малверзација не смије бити, а то што их је, по свему судећи, било до сада, нека им иде на душу јер савјести немају.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
