(Не)рад правосуђа

Сасвим сигурно се може рећи да је међу људима завладало увјерење о уроти државе против њих и то на сваком мјесту гдје покушају да остваре своја законом загарантована права.

То је и логично, ако се узме у обзир да се ни до једног папира не може доћи, а да вас службеници претходно не прешалтају неколико пута.

По десетак шалтера мора да се прође док се не установи гдје се каква потврда може извадити и ко је уопште задужен за њено издавање.

То свакако излуђује све оне који су имало свјесни значаја квалитетног рада администрације једне државе, а који код нас упорно изостаје.

Потврђује то и велики број жалби пристиглих на адресу Институције омбудсмана за људска права у БиХ, којој се сваки радни дан на правосуђе и јавну управу жали у просјеку по двоје грађана.

С разлогом се жалбе најчешће односе на дужину трајања суђења, те кршење процесних закона.

Није зачудио ни податак да се грађани жале и на нељубазност у јавној управи, неодговарајуће радно вријеме, упућивање странака од једног до другог органа, претјерани формализам, неефикасност у раду...

Ненормално је и чудно што се исте ствари понављају из године у годину и што резултате рада омбудсмана нико не узима за озбиљно. Сваке године утврди се исто стање, извјештаји о томе усвајају се у парламентима, али све остаје на томе.

Зашто? Зато што нико неће да сређује државу у коју нема наде. То се посматра као унапријед пропао посао.

А грађани, па они ће свакако чекати и на судске процесе и у редовима за шалтере, јер их закони обавезују на то. И јер су осуђени да живе ту гдје јесу.

Све док је тако, нити ће бити повјерења, нити правне сигурности, а камоли бољег живота у БиХ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.