Не­рад ин­сти­ту­ци­ја

Сви зва­ни­чни­ци и ли­де­ри стра­на­ка по­зи­ци­је и опо­зи­ци­је ре­ле­ван­тним ме­ђу­на­ро­дним ин­сти­ту­ци­ја­ма и зва­ни­чни­ци­ма ја­сно су ре­кли да ће ова земља спро­во­ди­ти ре­фор­ме на свом европ­ском пу­ту и до­но­си­ти ре­фор­мске за­ко­не, па је би­ло за оче­ки­ва­ти да се сје­дни­це оба до­ма Пар­ла­мен­та, и Пред­ста­вни­чког и До­ма на­ро­да, одржа­ва­ју не са­мо два пу­та мје­се­чно ка­ко је би­ла пра­кса у прет­хо­дном пе­ри­оду, не­го чак и сва­ке се­дми­це.

Ме­ђу­тим, број­ке су не­умољиве и до­но­се су­ро­ву ди­ја­гно­зу да су ин­сти­ту­ци­је на ни­воу БиХ огре­зле у не­ра­ду и не­ефи­ка­снос­ти ка­кве не­ма ни­гдје у окру­жењу. Два до­ма су мо­ра­ла одржа­ти ску­па нај­мање 12 сје­дни­ца, а уку­пно су одржа­ли са­мо пет, од ко­јих се ни­је­дна не мо­же сма­тра­ти ефи­ка­сном јер су угла­вном рас­пра­ве во­ђе­не о по­пу­лис­ти­чким при­је­дло­зи­ма по­сла­ни­ка.

Пра­кса да се сје­дни­це оба до­ма ма­кар два пу­та го­дишње одржа­ва­ју по­тпу­но је за­бо­рављена, па у про­шлој го­ди­ни ни­је одржа­на ни­је­дна. Ка­да ће се одржа­ти но­ва сје­дни­ца, ни­ко са си­гур­нош­ћу не мо­же да ка­же.

Уз то је Пред­сје­дниш­тво, као ко­ле­кти­вни шеф ове земље, одржа­ло у овој го­ди­ни са­мо је­дну ре­до­вну сје­дни­цу и не­ма на­зна­ка ка­да би се мо­гла оче­ки­ва­ти на­ре­дна.

На ни­воу БиХ је­ди­но је ко­ли­ко-то­ли­ко ра­дио Са­вјет ми­нис­та­ра ове земље. Они су угла­вном се­дми­чно одржа­ва­ли сје­дни­це, али о њихо­вом учин­ку, ко­ји би тре­ба­ло да се мје­ри за­кон­ским при­је­дло­зи­ма, нај­боље го­во­ри чињени­ца да их не­ма го­то­во ни­ка­ко, јер и ка­да се по­сла­ни­ци при­во­ле да сје­дну у по­сла­ни­чке клу­пе, угла­вном не­ма­ју о че­му да рас­прављају. Не­ри­јет­ко се де­ша­ва­ло да се, као што је слу­чај са акту­ел­ним аран­жма­ном са ММФ-ом, ко­че сви до­го­во­ри ен­ти­тет­ских вла­да и дру­гих ин­сти­ту­ци­ја.

Све­му ово­ме ваља до­да­ти да се ни­је ште­дје­ло на пу­то­вањима по би­је­лом сви­је­ту, да су пла­те и ос­та­ла при­мања ре­до­вно ди­јељени и да ни­ко­ме од зва­ни­чни­ка у овим ин­сти­ту­ци­ја­ма ни­је па­ло на па­мет да се због не­ра­да одре­кну сво­јих око пет хиљада ма­ра­ца мје­се­чно.

Ка­да се испод све­га по­дву­че црта, ја­сно је као дан да је БиХ пос­та­ла земља у ко­јој се не­рад де­бе­ло пла­ћа. На­ра­вно из џепо­ва гра­ђа­на.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.