Неправда
Ратне ране још су свјеже на свим странама у БиХ. О чему год да крене прича и кад год, неписано правило јесте да се редовно “врате” сјећања на дане у рововима, на првим линијама фронта, у заробљеништву.
Само они који су “преживјели” логоре знају шта су све истрпјели и заувијек урезали у сјећање. Шта је издржала њихова кожа, а очи видјеле, те какви су били они који су их млатили чиме су стигли. И тешко да ће икада успјети да то некоме препричају, предоче истинску слику сваког секунда, минута, сата, мјесеца, године, година, иако су и уз њих, и данас, у сновима и на јави.
Процесуирање ратних злочина у БиХ, односно селективна правда која је на дјелу готово од када је стављен потпис на мир, на врху је љествице разлога због којих је, уз историју, три деценије након рата неповјерење још велико. Српски народ има и те како због чега да буде љут јер се, на основу свега, не можемо отети утиску и истини да су махом српским војницима изрицане казне, док су други остали други. Као да су били у Аустралији за вријеме рата, а не на територији БиХ и на ратиштима и у логорима.
О “Силосу” се годинама прича и тражи правда за оне који су преживјели тај пакао, а након што је коначно процес завршен изрицањем казни, дешава се да још сви пресуђени нису иза решетака и тако се поново ставља со на рану и логораша и њихових породица, те неправда враћа на сцену. А превише је има у БиХ, у готово свим секторима. Међутим, да је било довољно правде, не би је било толико у правосуђу. Посебно у случајевима ратних злочина, јер на све три стране има оних који су правили пакао на земљи, али исто тако има и невиних жртава међу свим народима. Али...
Годинама се српском народу ставља етикета да је једини кривац за све што се десило током несретних деведесетих година прошлог вијека. Па убијани су српски цивили и војници и шта ћемо с тим? И Срби су били у логорима. Мучени, изгладњивани, малтретирани, убијани. И како да се жмири на то и како да се не тражи правда док год је и посљедњи њихов потомак жив?
Селективна правда оставила је превише мајки и очева још у црнини, а неки су с њом отишли под земљу, а да нису дочекали правду за убијене. А нису могли да им оду на гроб, помоле се и запале свијеће јер нису дочекали да пронађу њихове посмртне остатке, а камоли да, у неким случајевима, дочекају казну за оне који су подигли руку на њих само јер су били Срби.
И тако се вртимо у том лавиринту од Дејтона до данас. Превише неправде је учињено у судовима, а требало је да буду један од главних стубова земље и адреса на којој има само мјеста за правду. Међутим, распоред није такав и због тога смо, између осталог, овдје гдје смо данас. Свако треба да одговара за почињени злочин, а све жртве да буду једнаке пред законом. Све друго је нови злочин.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
