(Не)писменост

Њихов говор је препун скраћеница и нелогичних израза. Они свакодневно шерују, дилитују, даунлодују, твитују.

Они су "цоол", они су "Фејсбук" генерације. Њима је "аут" бити члан школске или градске библиотеке, али је зато "ин" поставити голишаве фотографије и напућене усне на "Инстаграму", "Твитеру" или "Фејсбуку".

Из школских клупа затим одлазе на факултете. Ни тамо немају могућност да побољшају знање из српског језика, осим ако се нису уско опредијелили за те студије.

На Универзитету у Бањалуци од укупно 16 факултета са 52 студијска програма, само на четири постоји предмет српски језик и књижевност.

Једино студенти Филозофског, Филолошког, Факултета политичких наука и Академије умјетности у свом индексу имају оцјене из српског језика. Иста ситуација је и на Универзитету у Источном Сарајеву, гдје српски језик имају студенти Филозофског факултета, журналистике, социологије и Музичке академије. За остале, српски језик је само оно што су научили у основној и средњој школи… Међутим, шта је са онима који то знање нису понијели са собом из школских дана? Тако будући адвокати, банкари, професори, инжењери и љекари и даље не знају да је "незнам" грешка због које би требало да се врате у основну школу.

Говоре "ти бих" и "ја би", а да и не трепну, док за деклинацију само наслућују да има везе са падежима.

Наравно да није на факултетима да их описмене и да их за два семестра науче све оно што је требало да савладају као школарци. Ту је одговорност цијелог образовног система. То је дужност и основне, и средње школе, и факултета. Полуписменост је гора од неписмености, поручују стручњаци и лингвисти. И јесте. Али никако да се искоријени или бар крене у борбу против ње.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.