Немарност
Трагедија у којој је настрадало 14 људи, међу којима и двије дјевојчице, завила је Нови Сад у црно.
Живот је стао у дјелићу секунде, испод надстрешнице којој је основна намјена, по логици, да се под њу скријемо од невремена, да нас заштити док чекамо возове, дочекујемо и испраћамо вољене. Умјесто заштите постала је убица.
Оне који су кобног дана чекали свој ред вожње заувијек је послала на неко боље мјесто. Дефинитивно боље од овог свијета у коме се свему приступа површно, у коме нас лијече љекари са купљеним дипломама, у коме зграде и мостове граде инжењери са сумњивим дипломама, у коме се све схвата олако и у коме никога није срамота да се прихвати неке функције, макар о ономе што би требало да ради не знао ништа.
Данима након трагедије и даље се не зна ко је одговоран, а неко сигурно јесте. Нико не преузима одговорност, нико се не одриче функције, нико не даје одговоре породицама које сахрањују најмилије. И даље се вртимо укруг бавећи се причама да ли је надстрешница реконструисана или није.
И ако јесте, урађено је траљаво.
Ако није, а сви тврде да није, то је још горе. Како је могуће да нико жив не помисли да погледа и прегледа у каквом је стању нешто што је изграђено прије шест деценија. Постоје ли неки, икакви прописи у грађевинској струци који обавезују фирме да врше контролу јавних објеката? Постоји ли барем мрвица моралне одговорности да, ако већ нешто ту чепркате и радите, баците око и на надстрешницу да видите има ли неких промјена, је ли сајле појела рђа, да ли се конструкција искривила, улегла, шта год... Све и да је изграђена на најквалитетнији могући начин, од најбољег материјала, шест година је много, а камоли шест деценија. Ништа не траје вјечно, па ни жељезо и бетон, што се у овом случају и показало.
Олако и површно прелажење преко ове и сличних ситуација је оно што је најжалосније у свему, а властима на цијелом Балкану је то у крви. Ову, као и несреће прије ње, памтиће само они који су у њима изгубили дјецу, брата или сестру, мајку... Можда ће неки министар бити пуштен низ воду, јер неко ће морати бити жртвени јарац да јавност буде задовољна, можда директор неког предузећа остане без фотеље и то је све. У преводу, тресла се гора, родио се миш.
Немарни смо и неодговорни и према себи и према својој дјеци јер допуштамо да обична баналност изазове трагедију. А сигурно је могла бити спријечена само да се послови не отаљавају.
Све до неке нове несреће, све до неког новог црног биланса, па ћемо све из почетка јер, што неко једном рече, сви смо ми испод неке надстрешнице.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
