Нема логике и тачка
Политичка сцена у Републици Српској одавно је подијељена у два табора, а по реторици која се чује посљедњих дана, октобарски избори неће донијети ништа спектакуларно. Прецизније, од 2006. године се и странке и бирачи у РС сврставају или уз СНСД или уз СДС и треће или трећих једноставно нема. Павићев ДНС од формирања у јуну 2000. године није мијењао партнера, а и Ђокићеви социјалисти су, након кратке авантуре и учешћа у Влади експерата Младена Иванића почетком прошле деценије, изабрали страну и од тада су нераздвојан коалициони партнер СНСД-а.
С друге стране је било знатно више политичког промискуитета јер је ПДП прво био у три владе РС заједно са СДС-ом, да би почетком 2006. године подр‘ао рушење СДС-овог премијера Пере Букејловића и ушао у коалицију са СНСД-ом. Али, та политичка љубав је била кратког даха јер је ПДП послије непуне двије године изашао из владајуће коалиције и од тада заједно са СДС-ом настоји да придобије подршку бирача и освоји власт у Српској. Заједно с њима је и бивши лидер СДС-а Драган Чавић, који је након напуштања матичне странке формирао Демократску партију, да би је врло брзо након тога ујединио са Народном демократском странком Крсте Јандрића, иначе бившег социјалисте. У истом блоку су и радикали Миланка Михајлице, чија бројност и капацитет су обрнуто пропорционални њиховој чврстој вјери у коалицију са СДС-ом, па никада нису раскидали загрљај с овом странком, као што ДНС никада није прекидао сарадњу са СНСД-ом. Било је још неких ситних дешавања и прелијетања унутар два поменута табора, попут лутања Шешељевих радикала тамо-овамо или збуњивања бирача бројним фракцијама напредњака, што је случај и пред ове изборе, али ни та дешавања, ни њени актери нису вриједни претјеране па‘ње.
Елем, суштина је да нико нема ништа против тога што је у РС на снази та двоблоковска подјела, ни против тога што су се људи опредијелили па годинама гласају за исте партије, праштајући им неиспуњена обећања и све остало. Природно је да људи изаберу страну, па и да је се држе као пијан плота, али није природно, нити има логике гласати за оне који су причали једно и на тој причи придобијали повјерење бирача, а послије избора окретали ћурак и радили нешто сасвим друго.
Другим ријечима, ако је неко својевремено говорио да је власт оваква или онаква, а послије постао дио исте те власти или ако је неко писао хвалоспјеве власти, а онда напрасно постао њен критичар, тај ће и сутра продати вјеру за вечеру и зато не заслужује ничије повјерење. И тачка.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
