Нечујни крици
Стотине костију нечијих очева, синова, мајки, кћерки, оних који нису имали срећу да доживе дан када је дошао мир половином тих деведесетих година, још су тамо негдје. Можда испод тоне бетона или дубоко под земљом, али не и тамо гдје би требало. У вјечној кући коју би им најмилији обилазили. Ту доносили цвијеће, палили свијеће, молили се и сваки пут изнова питали шта смо скривили. Шта су скривили?
Иако ова земља у миру живи већ готово три деценије, са истом надом сваког дана велике већине да рата више никада не буде, да родитељи не губе своју дјецу, а ни она њих још има неких који буде духове прошлости. Дозивају их и не дају сна многима. А због чега? Због суманутих идеала и жеља које им се нису оствариле током четири, пет крвавих година. Због лудих глава којима ништа није свето. Којима је милији снајпер од дјечије граје, бомбе умјесто осмијеха на лицу наших старих. Којима су у глави само неки сулуди циљеви, без обзира на цијену.
И ти нијеми крици још одјекују овом и оваквом БиХ. И због политичара, али и због, нажалост, правосуђа. Године које су остале иза нас и пресуде које су их обиљежиле одсликавају постратну историју ове земље. Све је рађено како би се приказало и у неке уџбенике, због генерација која стасавају и оне које тек требају спознати живот, увела историја у којој су Срби једини кривци за све што је задесило БиХ тих несрећних година и каква је изашла из ратног вихора.
Тим кривим путем кренуло је и домаће правосуђе. И на њему, нажалост, још и остало. И што је још горе, изгледа да не и размишља о повратку на прави пут, на онај који би правосуђе, заправо, требало да трасира. Јер ова земља, у миру, настојањима махом из политичког Сарајева, предвођеног бошњачким политичким елитама, одржава ратне коријене који јој не дају да напредује, да изнова гради и сагради добре међунационалне односе те да вјерују да и она може да буде нормална.
Овако, док правосуђе под шапом држи политика само се наставља агонија јер је јасно да Срби нису једини кривци. Убијали су и Хрвати као и Муслимани, али се чини да су њихови меци били свети, а само српски злочиначки. Као и да су бошњачке или муслиманске, како год, те хрватске жртве вредније од српских синова, очева, а није тако. Сви би требало да буду исти. Јер жртва је само жртва, а невиних су препуна послијератна гробља.
Док год политика креира историју неће нам бити добро. Никоме у овој БиХ. Ни Србима, ни Бошњацима, ни Хрватима и просто је невјероватно да и даље има оних који вјерују у супротно. И који покушавају увјерити шире масе да је то, заправо, исправан став, а сви би требало да се коначно повинују оној правој истини, коју, на крају крајева и знају. А то је да су из сва три народа, али и осталих, гинули најмилији и да сваки злочин треба да буде кажњен. О томе нема дискусије.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
