Напад на храм

За петнаестак послијератних година било је равно 40 различитих вандалских насртаја само на ово православно вјерско здање, али епилога о томе ко су починиоци или наредбодавци нема готово ни за један.

Црква на Пофалићима је и прије рата, а и данас у миру, широм отварала врата за своју славу по којој је и добила име свим добронамјерним људима без обзира на вјеру и нацију. Тако је било и ове године када је у препуној порти и за славским столовима било педесетак муслимана који су жељели да подијеле радост са својим комшијама, малобројним Србима из Сарајева и оним који су на славу дошли из Источног Сарајева и других подручја.

Али они који сматрају да Србима више нема мјеста у главном граду БиХ засметала је и слава, и српска застава на цркви и шатор испод кога се одвијало славље.

И док су вјерници још анализирали утиске са славе, само дан након Преображења, цркву је обавио дим, јер су пожар подметнули они којима смета све што мирише на тамјан и православље.

Узалуд већ годинама око цркве постоји видео-надзор и камере, та чињеница ништа није помогла да храм буде поштеђен сталних насртаја, нити је допринијела да је открију они који су га нападали.

Сви Срби који су некада живјели у Сарајеву и напустили га, сви они који су га посјећивали и вољели, као и они малобројни који су остали да живе у њему и који су сведени на статистичку грешку, јединствени су у оцјени да православци треба да забораве на овај град и да за њих и њихове вјерске објекте у њему, очигледно више нема мјеста.

Све приче о томе како је Сарајево отворено за све и да је мултиетничко и мултикултурно одавно су пале у мутну воду Миљацке. Очигледно је дакле да су већ одавно овом граду ближи неки други обичаји и људи који некадашњем Сарајеву никада нису били блиски. Црква, звоник и српска застава очигледно је да некима сметају, већ више деценија.

Да не сметају, виновници напада на цркву Преображења Господњег на Пофалићима већ одавно би били откривени и санкционисани.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.