Накриво посађени пројекти
Да је којим случајем Гаврило Принцип прије 100 година знао да ће он у Сарајеву бити проглашен терористом, а Фердинанд ослободиоцем, вјероватно би дебело размислио коме то оставља слободу у насљеђе.
С друге стране, да сарајевски Срби ни данас, двије деценије послије почетка посљедњег рата на овим просторима, немају мјеста у овом граду показују и флоскуле из сарајевске чаршије по којима је овај град држан у опсади. Они који мало више знају и о једној и другој погрешно насађеној тврдњи, али и они којима је логика јача страна знају да нити је сарајевски атентат био узрок Првог свјетског рата, нити је Сарајево живјело у опсади од Срба, него од мрака који је из њега исијавао. И лаику је јасно да Гаврило и атентат и протекли рат и збивања у Сарајеву немају било какве везе једно са другим.
Накриво посађена ствар не може ништа друго донијети до искривљену слику и историје и ратова и слободе и идеала и свега онога што здравом разуму служи за понос, а углађеним и добро упегланим незналицама за манифестације и параду.
Чињеница да је Сарајево прије посљедњег рата бројало готово 200.00 Срба више него што их има данас и сваком лаику би била довољна за паљење црвене лампице и постављање питања зашто их то данас нема тамо. Све те накриво насађене незналице, које су попиле причу сарајевске чаршије, требало би да разјасне зашто то из “тако широкогрудог и мултиетничког Сарајева” побјеже толико људи. Нису ваљда побјегли од добра сарајевског! Не случајно се овом приликом сјетих разговора два предратна школска друга који су током рата били на супротним странама у сарајевској ратној котлини, па се послије годину састали у некој од кафана на међуентитетској линији да поравнају ратне истине.
Овај који је носио пушку у назови опкољеном Сарајеву вели овом другом који је сличну пушку носио на Српској Илиџи “да су којим случајем успјели да је покоре како ниједна мачка на Илиџи не би остала жива”. Онај који је на Илиџи оставио свој дом и из њега изнио неколико кофера и живу главу послије дејтонског потписа одговара му како би “на ту територију могли да јуришају још сто година да је никада не би освојили”.
Ова прича два предратна школска друга јасно говори о томе ко је кога хтио да сатре са овога свијета, а ко је само бранио своју кућу и породицу.
Чињеница да се “стогодишњица атентата” и “опсада Сарајева”, ове неспојиве и накриво насађене манифестације припремају као велики догађај у Сарајеву иза кога стоји углађена и необавијештена европска елита, а у којој не учествује пола ове склепане државе, јасан је сигнал да ова земља нема никаквих шанси.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
