Накнадна памет

Ипак, годину дана касније, исти проблем, али реакције потпуно другачије. Аплаузе подршке замијенила је галама и оптуживање, а умјесто хероја почели смо да тражимо кривце. Ко је крив? Нико и сви.

Чињеница је да влада општи замор од силних података, апела и мјера, али у силној галами и том замору полако губимо људскост, а тренутно влада један синдром који је гори од сваке епидемије. Синдром накнадне памети.

Угоститељи, који су се подигли на протест, у свакој ситуацији су гледали да заобиђу правила, дуплим касама или пријавама на пола радног времена, тај исти систем су “израдили” када су ноћне клубове преквалификовали у кафиће, чиме смо постали једини у свијету гдје раде ноћни клубови. Да би власник, а не радник, зарадио коју хиљаду више, кршио је сваки пропис. Јесу ли криви? Да, али нису једини. Криви су и они који су то дозволили, који су да не би пољуљали свој углед или шта већ међу бирачима, на то нијемо ћутали, а врло често се и хвалили великим гужвама на Јахорини или неком другом туристичком мјесту. Медицинари данас апелују и излазе у јавност, док су ћутали и док још ћуте што је здравство доведено на ивицу пропасти, док су им колеге одлазиле “трбухом за крухом”. Ни за ким се нису окренули, нити су шта урадили да га задрже, а апеле су слали само када би требало одбранити неког од руководиоца.

Дакле, сви су криви, али данас се правимо фини. Једини ко трпи критике је народ. А ту се јавља нешто много горе. Малодушност. Па тако није ријеткост да чујемо појединце који кажу да некоме “треба забранити бесплатно лијечење или га не прикопчати на респиратор”?! Зар смо постали толико лоши да бисмо из сопственог хира некоме тако лако пресудили? Да, можда је тај неко био неодговоран, али можда и није и није наше да пресуђујемо ко нешто заслужује. Сви имају право на лијечење и свачији је живот вриједан!

О том стању на једном предавању говорио је и, тада владика, а данас патријарх Порфирије, истичући да “нема ништа горе од тога да помислимо да смо мали богови на земљи”. Смисао свега је у томе да из својих убјеђења не смијемо допустити да другима судимо. Ми имамо апсолутно право да изнесемо свој став о било чему, али никако да друге линчујемо или обиљежавамо на било који начин. И то вриједи за све.

Превише смо тога изгубили у овој епидемији. Не смијемо дозволити да ти губици постану још већи само зато што не желимо да разумијемо другог. Треба да саслушамо и да не осуђујемо. Јер кад све прође, на крају се само гледа јесмо ли били и остали људи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.