Најскупља ријеч

Народ се поново засипа мржњом. Народу се поново сервирају страх и зебња. Народу се изнова ставља мета на чело. А зашто? Због тога што би неки да се, аман, понови хиљаду и хиљаду мучних сцена с почетка деведесетих година прошлог вијека, а још ни све ране још нису зарасле. Неке неће ни моћи.

Руско-украјински сукоб је некима и под овим дијелом неба дао вјетар у леђа да поново крену ка свом циљу, а то је, по свему судећи, унитарна БиХ у којој би сву моћ у својим рукама требало да држе бошњачки политички лидери, исти они који до сада нису обиљежили ниједну годишњицу потписивања Дејтонског споразума, који је ставио тачку на рат. Откада је настао мир.

У годинама које су иза нас и које такође нису биле нимало лагане, додатну снагу за пумпање мишића добијали су редовно и још добијају од појединих дипломата који дјелују само под маскама мира и људских права, а заправо док се испод крију лица спремна да погазе све у шта се, с друге стране, куну.

И они су ти који заправо носе добар дио кривице за стање у каквом је БиХ, јер су остали привржени једној страни, а Република Српска је и њима, као и многим другима, трн у оку. Република Српска је дио Дејтонског споразума, колико и БиХ, и ако се руши једно, као домине, пада и оно друго.

Република Српска је, на тим почецима, имала далеко више надлежности у рукама. Имала је оно за шта су се борци изборили, јер је народ тако хтио, а на шта је касније и стављен печат у Дејтону, али најважније су двије ствари - мир и слобода. Прилика за окретање новог листа и да, ипак, поново са дојучерашњим непријатељима градимо нове, боље односе из почетка. За оне који су сачували живу главу, новорођене у ратном вихору и након њега.

Али не, Српска је годинама шамарана са свих страна. Готово од Дејтона све до данас, што дијелом странаца, што домаћих политичара. И оних који очима не могу да је гледају, али и оних који су њени званичници, којима је народ на изборима указао повјерење те исто тако оних који су се захваљујући тим добрим односима са изабранима дочепали фотеља. А по страни остављени махом да се сналазе како знају и умију, остали су борци. Прави борци који су свјесно ставили главу на пањ и пушку на раме махом са својих двадесет, тридесет и кусур година да би заштитили мајке, сестре, браћу, дједове и све друге који су свјесно, неким другим силама, гурнути у пакао на земљи.

Само ти, који су били на линијама и рововима, у санитетима, знају кроз шта су све прошли, шта су видјети, са каквим ожиљцима и данас живе. Какве се слике враћају, ма колико их потискивали. И зато слобода и мир морају да и данас  надјачају све духове прошлости, које, углавном, у приправности држе у, такозваном, политичком Сарајеву.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.