Муке Ђолета Балашевића

Дао Бог, па се тим каблом може ухватити и РТРС, РТС, CNN, BBC, Франс ТВ и још хејбет оних канала, Нејшнел yиографика и Анимал планета, гдје има чудних животиња и још чуднијих људи. Чудних скоро као уредници на Федералној и државној. У петак сам, под утиском најаве концерта Ђорђа Балашевића, тражио неке животиње, да заборавим на маторог паћеника који се намерачио да опет у Мостару пати за женама, љубави, Европом, Васом Ладачким, Лепом протином ћери, Југославијом, Титом... Ух, пардон, у Мостару није популарно патити за Титом и Југославијом, бар у оном дијелу града у коме је концерат.

Вртим тако, вртим, јербо сам прелијен да запамтим гдје су и на ком броју те гладне и жедне животиње које јуре једне друге док пију на ријеци пуној крокодила. Видјех у брзини енглеску бароницу Кетрин Ештон како заљубљено гледа Хашима Тачија, неке Арапе како се убијају, свашта још, све прелетих прстом.

Заустави ми се палац на некој ужасној слици, на каналу Нејшнел yиографика. Човјек везан, претучен, не и мртав. Црни човјек, мученик, везан за то што је на фарми на којој је радио, убијена бијела жена. Осудили га за пар сати, склептали, везали... Онда слике како га вежу ланцем, подижу на дрво, пале ватру испод њега. Спикер говори да је 15.000 бијелаца дошло да ужива у његовој муци. Мученик се, каже спикер даље, почео пењати по ланцу, да избјегне ватру. Онда су му, Бог им судио, откинули прсте, тако да је само могао длановима ударати по ланцу, док га је живог пекла ватра испод њега.

Ум је говорио мом прсту да настави притискати, прст није слушао. Са ужасом схватих да мој мозак хоће да моје очи виде туђу муку, патње црног мученика, до самог краја, до црно-бијеле слике згрченог угљенисаног тијела... До страшне бијеле гомиле која се самозадовољно смијеши због свог ђавољег посла. Помислих како су муке Ђорђа Балашевића пуно љепше од мука овог несрећника. И још се дају наплатити. Јер, Здравко Чолић и Кемал Монтено пате од љубави. Ђоле и за Панонским морем пати. Мора да то није једноставно. Доћи ће и на Ђолета, сваки пут, хиљаде бијелаца, по порцију Ђорђеве муке. Концерт је назвао "Осмијех се вратио у град". А муке Ђолетове оре се стадионом. Срећом, нема ту мртвих црних људи ни каквог пустошења. Тек празнија преграда танког новчаника.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.