Муке дјеце без родитеља

Нису бирали родитеље, мјесто, ни вријеме рођења, а тек што су закорачили на позорницу живота, њихова нејака плећа притиснули су тешки проблеми.

Многи од њих не знају шта је мајчин и очев загрљај, јер су их родитељи оставили, или због болести, беспарице и неког другог разлога нису им могли пружити ништа више од живота.

С друге стране, велики број парова у РС суочава се са стерилитетом и желе да усвоје дијете, али их закон спутава. Строге процедуре за усвајање предуго трају, а у центрима за социјални рад кажу да свако дијете није подобно за усвајање. И тако се вртимо у круг, а дјеца испаштају.

Дјеца нису крива за све проблеме које живот доноси, она не кроје законе ни по својој, ни по туђој мјери. Ниједно дијете није заслужило да не осјети све чари безбрижног дјетињства и да буде одбачено. Ипак, стотинама њих то је свакодневица.

Неки од њих сигурно уточиште пронађу у домовима за дјецу и другим сличним установама, али и ту остају само док не наврше 18 година. Послије тога поново су препуштени сами себи, без крова над главом, посла, подршке, без игдје ичега. Поново су одбачени.

Кад већ њихови најближи нису могли, или нису жељели, да им пруже основне услове за живот, друштво мора да поведе рачуна о напуштеној дјеци и омогући бар дио онога за шта су остали ускраћени. Потребно је да се помјеримо са мртве тачке и направимо корак даље од писања стратегија које се сасвим мало или нимало примјењују.

О судбини дјеце без родитељаког старања треба бринути од првог дана. Шта ће бити са њима када дође вријеме да напусте установу у коју су смјештени, од чега ће живјети кад заврше средњу школу, хоће ли имати кров над главом?

Све су то питања о којима друштво одмах треба да почне размишљати, како већ сутра неко дијете не би завршило на улици препуштено само себи.

Бирократске заврзламе не смију представљати препреку дјетету да осјети породичну топлину, а људима пуним љубави не смију упропастити шансу да постану родитељи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.