Мудра академска ћутња

Историја је чуварка прошлости, али не обичне, свакодневне прошлости наших живота, већ прошлости која мијења токове времена, која утиче на народе, на државе. Aко један народ жели да се сачува од промјена као што су бацање у воде историје у којима не може да плива већ се у њима дави, онда је неопходно да се изучава историја.

Она нуди одговоре на кључна питања по опстанак сваког народа, а то су идентитет и духовност.

Догађаји на политичкој сцени у БиХ и стално обнављање говора мржње показују да историје, ипак, има више у садашњости него у прошлости.

У федералним медијима поводом Дана Републике Српске осванули су називи "РС геноцидна творевина", "Срби геноцидан народ од постанка до нестанка". Бољи познаваоци историје знају да геноцидни народи не постоје, јер ако постоје онда би требало велики број народа оптужити да су геноцидни.

На примјер, Турска би била геноцидна, јер су Турци геноцидан народ који је извршио геноцид над Јерменима. Нијемци би били геноцидан народ, јер су извршили геноцид нам Јеврејима, Ромима, Словенима, затим, Хрвати би били геноцидан народ, јер су извршили геноцид над Србима у Другом свјетском рату, а пошто су им у томе свесрдно помагали муслимани, а нарочито у оквиру Ханџар дивизије и они би били геноцидни.....

Aли кривица никада не смије да буде колективна, јер ако се кривица гради на тај начин, онда се гради нова мржња, нова жеља за осветом, новим страдањима. И то је ужасан злочин против човјечности, јер осуђује многе невине.

Федерални медији, прије свих ФТВ, још једном су показали да су средство пропаганде које служи да се сва мржња, сви политички и економски неуспјеси ове земље свале на Србе, у ствари исто што су радили и Гебелсови нацистички пропагандни махери када су за пораз Њемачке оптуживали Јевреје.

Све су то истине којима би Републику Српску требало да бране историчари, академици, сенатори, јер свугдје у свијету они су величине од повјерења, свијест и савјест народа. Код нас не. Изузев ријетких појединаца, они мудро ћуте и очекују да медији рјешавају друштвене проблеме, као да су новинари мађионичари и могу да отварају теме или раде емисије без саговорника. Без истих тих интелектуалаца који бјеже од камера као ђаво од крста и онда питају што нема полемике у медијима. На сличан начин реагују припадници политичке елите. Само најхрабрији проговоре, остали калкулишу очекујући да се нико други до предсједник Републике Српске Милорад Додик умјесто њих сваки пут обрачунава са Сарајевом и свима који руше Републику Српску.

A зашто би и реаговали било гдје изван удобних канцеларија и кабинета? Па одатле се најљепше реагује. Са тог мјеста види се много више и даље него са новинских страница или ТВ студија.

На првом мјесту, из Aкадемије се лијепо виде хонорари и апанаже. Стижу сваког мјесеца, старост чине сигурнијом, а бање ближима. Уз пуне џепове промишља се дубље и поглед није замагљен глађу.

A када треба да се реагује на политичку стварност, да и академија и сенат одговоре на отворене нападе на државу којој припадају и која их одржава у животу, онда се, са те академске висине мудро саопштава да није вријеме, да се не треба обазирати на јефтино политиканство... јер академији и сенату, забога, тако нешто не треба.

A шта им треба? Требају им старци који су написали неколико књига за које тврде да су ванвременске. Они цртају карте велике државе, спремни су да потуре туђе главе за своје идеје. Са једним циљем да њихове "умне главе" на крају живота друштво претвори у бисте. Једина утјеха онима који гину за идеале и које је срамота што нема никога да их брани је то да ће, када једном и буду уздигнуте такве бисте, на свијету бити и голубова. Ваљда!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.