“Моралне вертикале”
Ушушкани у целофан толеранције и љубави, декларисани као грађанска опција, “не мрзећи никог и поштујући сваког и свачије”, неколико појединаца годинама грађанство подразумијевају као не бити Србин и не бити православац. Таква идеја, уз подршку неколицине “објективних медија”, изродила је разне полуобразоване појединце који своје каријере граде на србомржњи, а истовремено се представљају као некакве моралне вертикале и европејци.
Канонаду увреда, гнусних квалификација и рапсодију антисрбизма могли смо видјети и претходних дана, а ерупцију је доживјела у дан сахране блаженопочившег митрополита Амфилохија. Занемарујући чињеницу да је митрополит био један од најобразованијих људи на Балкану, али и шире, којем су десетине хиљада људи дошле да се поклоне и да је играо кључну улогу у смјењивању посљедњег европског диктатора (који је таквим појавама прихватљив, само зато што прогони Србе), неколико отпадника уз подршку сарајевских медија, а уз свесрдно клицање чаршије тог истог митрополита су осудили као ратног злочинца и представили га као синоним великосрпске идеје (?!).
И нека, како Матија Бећковић рече, сваки камен њему, један Христу мање. Још једном је показао зашто су му се десетине хиљада клањале. Међутим, проблем је што је ово само још једна епизода босанскохерцеговачке серије, чијој би продукцији завидјели и Индијци, а која траје већ 25 година.
Ваљда у недостатку поштовања заједнице, свјесни своје ниске цијене и сиће коју за таква писанија добијају, они сваким даном постају екстремнији, урнишући и оно мало наде за помирењем у БиХ. Иако се за псима који лају не окреће, не треба оваква писања занемарити, јер она стварају армије полуписмених људи, вођених мржњом који ће онај сребренички камен бачен на предсједника Србије, бити бачен на обичног човјека у Сарајеву, Тузли или Зеници. Само зато што је Србин.
Уочи 25. годишњице Дејтонског споразума, који је недвосмислено закључио мир, све су гласнији јауци да Срби коче помирење, а истовремено ти што јаучу Србима у миру не дозвољавају да испрате једног од највећих његових представника. Баш као што у рату не може само једна страна бити крива, тако се ни помирење не може постићи тако да једна страна ћути и трпи, а друга тражи њен нестанак.
Хришћанство је и настало кад су њихови праоци разапели нашег праоца. И сва суштина стаје у оно његово “Опрости им Боже, не знају шта раде”.
Не треба тим псима лајавцима ни узвратити, него нормалном човјеку објаснити да они лају, јер нико не жели да их помази. Док они нападају нас, ми треба да бранимо њих кад год их неко нападне, баш као што је свети отац Амфилохије бранио Бајракли џамију у Београду.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
