Министарство породичних веза
Игнорисање препорука ревизора на нивоу БиХ је, може се рећи, постало правило код многих институција. Из године у годину понављају се исте грешке, а институције настављају да раде онако како не треба, без икаквих страхова да би за то могли да буду кажњени јер су финансијска, морална и свака друга дисциплина остале испред врата. Као непожељне, непозване и непотребне.
Неријетко етикетиране као мјеста гдје се, као некад недјељом на ручку, окупља ближа и даља родбина, бројне институције на бх. нивоу су постале синоними непотизма и безакоња на који нико не реагује, док на хиљаде младих људи своје дипломе остављају на бироу и као Годоа чекају позив који ће омогућити први радни дан.
Те проблеме и муке нису, изгледа, осјетили ни блиски сродници министра за људска права и избјеглице БиХ Дамира Љубића и његовог помоћника за опште и правне послове Зорана Дакића, јер су испуњавали најважнији критеријум - родбинске везе. Поносна власница једног од многобројних уговора о дјелу, и то оног који доноси највећу плату, кћерка је помоћника министра за опште и правне послове. О министру Љубићу бригу воде сестрићи и сестричне, уговор о дјелу има и министров преводилац, а плату добија захваљујући томе што остали у министарству раде њен посао. Она не долази на посао, али уредно подиже плату. Финансијски консултант - пензионер са платом од 2.600 КМ, али способан да на платну листу буџета дода своју сестричну и то без дана радног стажа у струци. И тако се, унедоглед, шири непотизам и то у толикој мјери да би овај ресор при Савјету министара могао да промијени и назив у министарство непотизма или за родбинске везе, уз амбиције да постане и породична фирма на терену пореских обвезника у БиХ.
За сада је, може се рећи, прихватилиште за оне који су блиски врху ресора, који ништа не раде, а добијају плату. За оне који су, по рођењу под срећном звијездом, испунили критеријум најважнији од свих. Једно је сигурно. Непотизам је завладао, а да нико то не покушава да спријечи, док на хиљаде избјеглица и даље чекају кроз над главом.
Гдје су ту људска права и како то надлежни раде свој посао, бар онај који им се формално налази у опису радног мјеста?
Ипак, најтужније од свега је то што овај ресор није усамљен у овој причи о свакодневном "недјељном ручку". Таквих је много, а оних који би се усудили да прекину обичај веома мало. Томе се мора стати у крај. Неко мора да буде именован и да постане примјер како се не смије и то што прије.***
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
