Минимална плата

Маријана Миљић Бјеловук

Преговори социјалних партнера о повећању најниже плате у Републици Српској су коначно почели, упркос напетој ситуацији која већ дужи период влада између послодаваца и синдиката.

Међутим, да све неће ићи тако глатко може се закључити и послије првог њиховог сусрета у посљедњих неколико мјесеци.

Синдикат је изричит да нова најнижа плата не смије да износи мање од 50 одсто садашње просјечне плате, док су послодавци тврди у ставу да такав захтјев не могу да прихвате.

Надметања у овим преговорима нису новост, већ сценарио који гледамо сваке јесени, али је он све мање занимљив за 33.500 радника којих се то најдиректније тиче.

Људе који цијели мјесец раде за 370 марака и, што је још грђе, за износе ниже од тог минимума, не интересују претјерано високи намети које послодавци морају да плаћају, па због тога испаштају радничке зараде и самим тим квалитет њиховог живота.

Не интересује их превише ни нелојална конкуренција, која се ето и ове јесени, као из сумаглице, помиње као препрека њиховој већој плати.

Не вјерујем да је некоме ко ради осам сати за траком за 370 КМ или мање, важна већина ствари на које се преговарачи позивају у овој причи.

Чињеница јесте да су услови у којима предузећа раде тешки и да економска криза, као зао дух, и даље кружи око наше земље, али исто тако је јасно као дан да већина оних који раде да преживе једва у томе успијевају.

Ако већ имамо позитивну статистику о расту БДП-а, индустријске производње и просјечне плате, право је вријеме да то радници, који су томе у највећој мјери и допринијели, осјете на својим платама.

Радници су чекали шест година, сачекаће још шест дана, али исход онога што чекају за многе од њих од животне је важности. То они који о најнижој плати преговарају треба да имају на уму.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана