Минималац
Република Српска је ушла у нову годину, а са собом је понијела и неке старе проблеме о којима ће надлежни морати да преговарају и у новом љету. Упркос чињеници да су радничке плате пред крај године повећане за тридесетак марака и да су послодавцима дате олакшице, простора за разговор и нова повећања примања у РС има још много.
Иако просјечна плата у Српској, према званичним подацима, износи око 830 марака, не треба да заборавимо да тај и толики просјек поприлично "надувавају" износи који сваког мјесеца лијежу на рачуне мањег броја радника, оних који су запослени у јавној управи и финансијском сектору. Огромна већина запослених и даље сваког првог на рачуне добија минималац који је дупло мањи од просјечне плате.
И док се неколицина радника може похвалити и више него пристојним примањима за наше услове, из дана у дан све је већи број радника који једва успијевају да зараде за кору хљеба и саставе крај с крајем.
Јавна је тајна да, упркос свим контролама надлежних органа и енормним казнама, сива економија није искоријењена. И даље постоје послодавци који раднике пријављују искључиво на минималац, без обзира на стручну спрему коју имају. Нису ријетки ни радници који су принуђени да раде на црно, јер бахати послодавац мисли да закон за њега не важи. И тако се из године у годину вртимо укруг.
Пословна заједница и синдикат нису на крају прошле године нашли заједнички језик када је ријеч о повећању најниже плате. И док заштитници радничких права сматрају да минималац мора бити бар 500 марака, послодавци слијежу раменима и тврде да прво треба да буду награђени добри радници и повећана просјечна плата, што би се, кажу, онда одразило и на раст најниже плате.
Највећу муку ипак муче радници у пропалим предузећима, попут дервентског "Униса" и "Фармланда" из Нове Тополе, који упркос бројним покушајима никако да стану на зелену грану. И једни и други остављени су на милост и немилост послодавцима који не маре за њихова права и потребе. Иако су деценијама поштено радили, празничне дане проводе без марке у џепу. Ни у заслужену пензију не могу јер им бахати послодавци нису уплатили доприносе за пензијско осигурање. Непоштовање радничких права и јавашлук у тим предузећима су се одомаћили те је такво стање послодавцима постало нормално. А није и не смије да буде.
Крајње је вријеме да радници и њихова права буду тема број један о којој ће се озбиљно разговарати на свим нивоима власти и за које ће се изнаћи конкретна рјешења у прилог свих запослених, а не да 1. мај буде једини дан у години када шапатом споменемо њихова права. Само када плате буду веће, разлога за задовољство имаће и радници и послодавци. Први, јер ће од свога рада моћи поштено да живе, да се труде и доприносе још више, а ови други јер ће задовољни радници у погонима стварати профит, а не чекати папире пред страним амбасадама.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
