Ми знамо ко смо
У послијератном периоду на просторима бивше Југославије много се причало о помирењу, о сузбијању мржње и нетрпељивости. И заиста, само тако би економски опустошене државе на овом брдовитом Балкану могле да крену у напредак. Многи се питају “како смо се довели у ситуацију да са некадашњим комшијом или кумом више не причамо због вјере” и да некадашње прокламовано братство и јединство данас замјењује оно “нисмо ми исти”.
Салве увреда, порука мржње и србофобних политика карактеристичне су за постратни период, а посљедицу и узрок треба наћи у историјским токовима комунистичке Југославије. Памфлети и прокламације Партије осоколили су конвертитство и новоформиране народе и народности. Силоватељски приступ и паушални закључци из историје простора које насељавају јужнословенски народи дале су крила многима да крену у формирање своје народности кроз фалсификовање културе и историје, а неки су ишли толико далеко да су жељели да формирају и своје цркве и да постану тумачи свих религијских постулата.
Све до 1971. на простору БиХ су у народном смислу већину чинили Срби и Хрвати, када је Уставом Југославије прописано да су Муслимани проглашени равноправним народом, а тада одбијена иницијатива Хамдије Поздерца да се додијели назив Бошњаци почиње да се примјењује тек распадом бивше државе. Да би се такав груб акт оправдао, требало је историјски потврдити континуитет тог народа и од тог периода јавља се хиперпродукција књига, “научних радова” и сличних докумената који су темељ данашње приче о “хиљадугодишњем континуитету”.
Свјесни да је таква прича резултат фалсификата, приступило се оној политици која је била својствена османској идеологији “ако је Турчин крвав до лаката, потурица мора бити до рамена”. Тако би свако оспоравање бошњачке нације на ноге подигло новокомпоноване интелектуалце и комунистичке прваке који су ову тезу бранили до те мјере да смо данас добили причу како су Бошњаци старији и од Срба, иако то нема никакве логике, јер мухамеданска вјера на ове просторе долази тек с Турцима, близу 300 година касније од формирања државе Стефана Немање.
Неко би рекао да су Срби све то сами себи дозволили и да је то највећи пораз који су доживјели кроз Југославију, али такав приступ представља јефтино и површно размишљање. Срби су свјесни да су бар шест вијекова старији од новокомпонованих народа, свјесни су да су језици створени током '90-их година српски језик, да је сва историја и култура која се представља као њихова, у суштини, наша. А ту нема мјеста за мржњу, већ само за жаљење. Мрзити може само онај који је немоћан или онај који зна да нешто што држи у посједу заправо није његово, па то украдено брани агресивном мржњом.
Исти случај је и са Бакиром Изетбеговићем. Једино што је аутентично у његовим изливима је страх и неоосманска идеологија. Културу, идентитет, језик и историју су украли од Срба. И нека су, јер ми знамо ко смо.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
