Мектић и "Црни лабуд"

Сама та чињеница довољно говори за себе и нису јој потребни никакви додатни коментари ни објашњења, исто као што за то нема никаквог оправдања.

Јер, једноставно, министар безбједности било које земље не може и не смије себи дозволити да буде у било каквом контакту, ни јавно ни тајно, са људима такве репутације, а поготово не у БиХ којом мирно ходају ратни злочинци јер нису процесуирани ни 22 године послије завршеног рата.  

Он себи не смије дозволити да, након тог јавног блама,  јавно каже да није знао ко је тај човјек, да га је приликом фотографисања видио први и посљедњи пут, да му дневно на улицама прилази по десетак људи којима мора испунити жељу да се с њим фотографишу. То објашњење не држи воду јер Дукманића знају сви они који у Сарајеву нешто значе.

Осим тога, чак и да јесте тако, ако министар безбједности не зна такве ствари и такве људе, ако нема податке о њима из прве руке, обичан грађанин у тој и таквој земљи не може да се осјећа безбједности. Посебна прича су контрадикторне тврдње Мектића и Дукманића.

Док Мектић тврди да га је видио први пут, да му није дјеловао способан, да је "дебео и незграпан" мада се ради о врхунски утренираном спортисти, Дукманић каже да се добро знају из фитнес центра.

Само та потпуна супротност у њиховим тврдњама довољна је да баци довољно сумње на цијелу причу и Мектићеву тврдњу о обичној случајности и његовом незнању.

Озлоглашену јединицу "Црни лабудови" повезују са ратним злочинима за које њени припадници никад нису процесуирани, као што нико није процесуиран за напад на Александра Вучића у Поточарима за који јавност у Србији оптужује баш удружење бораца "Црни лабудови". Мало ли је то основа да Мектићево дружење с Дукманићем буде повезано с његовим призивањем македонског сценарија Српској?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.