Међународни инвалид

Почела је да удара на уставни дејтонски оквир по коме је ова земља састављена од два ентитета и три конститутивна народа. По тој ентитетској подјели Републици Српској припада 49 одсто територије БиХ, а ФБиХ 51 одсто. Како ентитетска линија никада јасно није повучена и како је због различитих надирања на Републику Српску и јасно недефинисаном линијом разграничења, од Српске одузет дио њене територије, Уставни суд је кренуо још даље па је пољопривредно земљиште које је српска имовина прогласио државним и наставио антиуставну отимачину без уставног утемељења.

Да би Република Српска коначно рекла “стоп” овим невиђеним задирањима у њену територију, уз сагласност свих странака закључила је да више ниједна одлука на нивоу БиХ неће бити донесена док се не поспреми стање у Уставном суду и коначно, четврт вијека након потписивања Дејтонског споразума, донесе закон о Уставном суду БиХ. Неки ће то назвати блокадом, а у суштини то је само заустављање ове земље да не тоне у још дубљи бесмисао.

Званичници и политичке странке из Републике Српске су и раније покушавали да кроз парламентарну процедуру на нивоу БиХ донесу нови закон о Уставном суду и из њега коначно избаце стране судије, али су увијек наилазили на опструкцију и отпор бошњачких политичких странака. И приликом потписивања Дејтонског споразума јасно је назначено да стране судије из Уставног суда треба да напусте највишег уставног чувара најкасније пет година од успостављања мира, али то се ни до данас није десило. Чињеница да странци у овој земљи одлучују о најбитнијим стварима ове земље јасно показује да их држе они који од њих очекују да од ове земље направе само земљу једног народа у којој ће и Срби и Хрвати бити само пуко сјећање и народи другог реда.

Одмах иза најаве СНСД-а и ХДЗ-а да ће у парламентарну процедуру упутити приједлог закона о Уставном суду услиједио је приједлог да број страних судија у Уставном суду буде удуплан и да их умјесто три буде чак шест, што је поздрављено од бошњачких странака, чиме је јасно показано ко то од ове земље прави међународног инвалида, а ко жели да она стане на властите ноге и коначно сама прохода.

Не буду ли у овој земљи коначно сви схватили да о њеној судбини треба да одлучују они који у њој живе, не буде ли се коначно престало са подвалама и крађама, не буде ли једнако комотна за све, остаће убоги инвалид којим ће се бавити за дебели новац странци који јој добра засигурно донијети неће. Остаће блокирана у свом бесмислу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.