Медаља части
“Полицијски службеници Полицијске управе Бањалука предузимају све мјере и радње с циљем расвјетљавања кривичног дјела тешка крађа које је извршено 1. фебруара у стану у власништву лица иницијала Б. Л.”
Пошто, да будем дрзак и парафразирам великог Толстоја и почетак његове Ане Карењине, “сва полицијска саопштења личе једна на друго и свако је несрећно на исти начин”, тако се из овог сувопарног саопштења ПУ Бањалука ни близу не види, чак и не назире, какав трагичан случај се крије иза “тешке крађе”.
Ни из наставка саопштења које каже да је “у вези с тим достављен извјештај Окружном јавном тужилаштву Бањалука против непознатог извршиоца или више њих и рад по наведеном предмету је у току” не види се колико је, у ствари, тешка крађа коју су извели “непознати починиоци”.
А тешка је и претешка, али не зато што су украдени милиони марака, већ зато што је на образ свих нас бачена љага која показује колико смо морално посрнули и да смо дотакли само дно. У “тешкој крађи” је из стана његове супруге украдена Медаља ослободиоца Брода додијељена генералу Славку Лисици. Прослављени, пјесмом опјевани командант Војске Републике Српске, један од најчаснијих официра ВРС и најзаслужнијих за пробој коридора живота 1992. године, захваљујући чему је српски народ опстао на овом простору, умро би по други пут када би ово сазнао.
А како би се понио да је лично доживио да му у стан упадају фукаре, битанге, пробисвијети и нељуди за које не постоји довољно погрдан епитет да их опише, знају они који су га бар мало познавали. Без длаке на језику, политички неподобан, идеолошки везан само за свој позив и своје војнике и жестоко љут на политичаре зато што су обезвриједили резултате онога за шта је са својим војницима крвавио гаће, генерал Лисица сигурно не би ћутке прешао преко такве бруке.
И зато, из поштовања према њему и свему ономе што је представљао, нико од нас нема право да ћути. Полиција Републике Српске треба да упрегне све своје снаге како би пронашла багру која је извршила, не тешку, него најтежу крађу и украла медаљу части свих нас. Ако ни због чега другог, онда зато што би бар први међу њима требало да има сензибилитета према ономе што је за српски народ и Републику Српску учинио генерал Славко Лисица. Може се очекивати да ће показати тај сензибилитет као неко ко је био у истим редовима и на истом задатку као и генерал Лисица, а не као политичар.
Од политичара, без обзира на то с које стране или из које странке долазе, не очекује се да покажу такав сензибилитет. Показали су то 2013. године на сахрани генерала Лисице на коју нико од њих није дошао. А вала, није им тамо ни било мјесто.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
