Марш умјесто добродошлице

И то тако траје превише година. Када год би се домаћи лидери и потрудили да направе макар један корак напријед, услиједило би нешто што нас је све експресно враћало не два, него и пет назад те би, по старом добром обичају, поново наставили да се ваљамо у сопственом блату до неке нове шансе.

Ситуација у БиХ, од потписивања Дејтонског споразума који је донио оквир у којем и сада функционише, готово да никада није била идеална, а један од разлога је и што једна група политичара није прихватила реалност и што и данас нису срећни што Срби, а некада и Хрвати, постоје у овој земљи те јер имају сва права као конститутивни народи.

Простије, дио бошњачке политичке елите би раније земљу у којој би народ којем они припадају био главни и питао се за све, док би остали само могли да буду савремени рокови - да раде за њих, доприносе, ћуте и буду захвални за мрвице, ако их и добију. На путу ка томе дио политичких представника Бошњака снажан вјетар у леђа има од одређених међународних структура у и изван БиХ, а који, са позиција својеврсних амбасадора и дипломата, овдје чини се раде све што у својим матичним земљама никада не би могли. Тешко је повјеровати у супротно, јер они овдје, у БиХ, газе безбројне европске и свјетске конвенције о људским правима и слободи изражавања. Ако их не газе, онда се праве да виде оне који то раде.

Прогледају само у оним случајевима када оцијене да се неке ријечи, поруке и потези представника српског народа и Републике Српске могу подвести у ту рубрику и онда се представљају заштитницима демократије. А то тако не иде. Једноставно не може и не би требало нигдје, а посебно у БиХ, која мора, ако жели да опстане као земља три равноправна народа, да води рачуна о различитостима, истовремено заговарајући развој и напредак свих.

Међутим, стварно је далеко другачија. И томе свједочимо из дана у дан. Све се користи да би се подигле тензије и већ превише напаћени народ опет гурнуо у неке нове провалије. Стално се проналазе изговори да би српски представници били окарактерисани као једини рушиоци БиХ, њеног Устава и Дејтона, а сада су на мети и професори који су све до јуче сасвим слободно улазили у БиХ, радили свој посао на универзитетима.

Забрана уласка историчару и универзитетском професору Милошу Ковићу у БиХ, под образложењем да он представља опасност по безбједност, је кап која полако прелива чашу и један доказ више да су појединим структурама у Сарајеву добри само они Срби који се само тако изјашњавају и који ћуте. Који немају свој став, не знају своју историју, не желе да трагају за истином, не пишу својим писмо, не причају свој језик и немају ништа против да им се стави фластер на уста. А то није заслужио ни један народ у овој БиХ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.