Макси квоте, мини потребе

Из године у годину смјењују се и примјењују разне стратегије и анализе приликом креирања уписних квота. У помоћ се зову економисти, у помоћ пристижу академици, привредници, статистичари… и ко зна ко не. Али, изгледа, џаба. Да је тај њихов труд узалудан и рекло би се "Сизифов посао" најбоље показују управо уписне квоте. И ове године, као и претходних, највише слободних мјеста је предложено, а гдје друго него на праву и економији. На праву чак и више него лани, ал’ то, ето, правдају већим бројем мјеста на ванредном студију.

С друге стране, на бањалучком Природно-математичком факултету је, рецимо, дупло мање мјеста за будуће бруцоше. Како, због чега? Једноставно, овај факултет нема својих просторија, нема довољно наставног кадра. Једноставно, занемарен је.

Гдје је проблем, а гдје је рјешење - питамо се сви, али, нажалост, ипак најмање они који би требало највише да се питају. Шта ће овом друштву стотине нових правника, економиста, филозофа? Шта ће, када се зна да на евиденцијама Завода за запошљавање управо армије људи са тим дипломама већ годинама "чаме". Да ли је могуће да и сами млади људи не могу а да се не запитају куда ће послије завршетка студија?

Је л’ се то они свјесно школују за биро!?

Разумијем да не може свако да буде љекар, математичар или физичар, али исто тако не могу да разумијем да сви хоће да буду економисти или правници. Зашто сваке године да школујемо највише кадра који је ионако суфицитаран? Уписна политика мора да се мијења. Оштро, озбиљно и на свим пољима.

Гдје је рјешење, не можемо а да се не питамо поново. У смањењу уписних квота и јачању веза са привредом, у повезивању и умрежавању са потребама тржишта рада у  афирмацији и едукацији младих, који морају да знају шта их чека или, боље речено - шта их не чека послије дипломирања. А то је свакако посао, уколико не буду промишљеније бирали своју струку.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.