Ликовање и препуцавање
Апелационо вијеће Суда БиХ поништило је првостепену пресуду од десет година затвора изречену бившем команданту Трећег корпуса такозване Армије РБиХ Сакибу Махмуљину.
Генерал Махмуљин био је осуђен зато што “није предузео нужне и разумне мјере да спријечи убиства и нечовјечно поступање, јер је знао да се њему подређени припадници одреда 'Ел муџахедин' спремају да учине таква кривична дјела”. Осуђен је и зато што је “пропустио да предузме нужне и разумне мјере да се казне починиоци, иако је знао да иза њих стоје њему подређени припадници поменутог одреда”. Апелационо вијеће уочило је пропусте у тој пресуди који се односе на “чињенице којима се доказује знање и свијест оптуженог о припреми кривичних дјела за која је осуђен”.
Иако из Суда и Тужилаштва БиХ одбијају да децидно одговоре да ли је Апелационо вијеће уважило само жалбу одбране на првостепену пресуду, ипак је јасно да је тако. А то даље значи да најгоре што може да се деси Махмуљину у другом степену јесте да му буде изречена иста казна, односно десет година затвора. Нажалост, водећи се логиком, а прије свега досадашњом праксом тзв. правосудних институција БиХ, све су прилике да би казна могла да му буде смањена, па чак и да би могао да буде потпуно ослобођен. То се види из изјава његових адвоката који су и пред судским вијећем, али и у јавности говорили да Махмуљин није имао ефективну контролу над злогласним одредом “Ел муџахедин” и да, у складу с тим, не може да одговара за злочине које су починили ратници са дугачким брадама, кратким панталонама и Алахом на уснама. А ако није Махмуљин, ко је онда био надређен онима који су пред камерама одсијецали српске главе по Озрену и Возући?!
Потомци тих обезглављених Срба траже одговор на то питање и казну за одговорне, али не само за извршиоце најбруталнијих злочина у БиХ током деведесетих већ и за оне који су те злочине наређивали и подржавали и који су њихове извршиоце позвали и довели у БиХ. Упркос томе што је више него јасно да су Суд и Тужилаштво БиХ у раљама политике, потомци Срба уморених на најгрозоморнији начин у септембру 1995. године подршку не треба да траже од политике и политичара. У првом реду не од оних из Републике Српске који од неуставног формирања тзв. правосудних институција смјештених у бившој сарајевској касарни “Виктор Бубањ” углавном “оштро осуђују” њихову антисрпску праксу и карактер, али не чине ништа конкретно да се то промијени. А и када крену да учине нешто конкретно, онда их она друга половина српских политичара оптужи да то раде с циљем убирања предизборних поена. За то вријеме они који су муџахединима давали држављанства мирно сједе у Предсједништву БиХ. И ликују гледајући како њихове генерале ослобађају, а Србе осуђују на најстроже казне, док се српски политичари препуцавају.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
