Лијепи страх и кожни мантили

Овим ријечима један остарјели “безбједносни ентузијаста” годинама објашњава зашто БиХ не сматра државом. Он се и данас са сјетом присјећа шездесетих година прошлог вијека када су припадници Управе државне безбједности СФРЈ (познати по краћем називу “удбаши” и обучени у препознатљиве кожне мантиле “трофртаљце”) својом појавом утјеривали страх у кости обичном народу. Није се обавезно губила глава, али без које године слободе тада се остајало не само за вербални деликт и за случај да се нешто каже против државе и њених институција, већ и за најситнији преступ, само ако тако одлучи Управа државне безбједности (УДБ-а).

“Безбједносних ентузијаста” попут цитираног тада је било на сваком кораку и они су у ствари били највјернији сарадници УДБ-е, која је управо из њих и њиховог односа према “служби” и црпила своју моћ. Тајне службе широм свијета прижељкују однос грађана према њиховом послу какав је већина становника бивше СФРЈ имала некада, а поготово у прве двије деценије послије Другог свјетског рата, према УДБ-и и “удбашима”. Захваљујући, у прилично доброј мјери, управо том “лијепом страху”, она бивша држава, која се касније, што је прави парадокс, распала у крви, изградила је озбиљне темеље, израсла у озбиљну државу и, хтјели то данас признати или не, била прирасла срцу већине њених становника од Вардара до Триглава. Узроци њеног распада и све што се десило током деведесетих представљају једно сасвим друго питање и нећемо га се дотицати, већ ћемо се задржати на кожним мантилима и ономе што су они представљали.

Далеко било да је добро и да икада више треба да се понови све оно што су радили “кожни мантили”, али то у овом случају служи као одлична илустрација шта се деси када тајна служба једне државе шири “лијепи страх”, односно када огромна већина њених грађана из чистог “ентузијазма” жели да буде њен сарадник.

У случају БиХ тако нешто не само да није могуће, већ је просто незамисливо, јер њена тајна служба међу грађанима не шири “лијепи страх”, већ груби презир, поготово у Републици Српској. Није за то криво само њено актуелно руководство, јер челни људи ОБА Осман Мехмедагић Осмица и Трифко Буха нису залутали у службу и знају да раде свој посао, али политика је дебело окрњила њихов професионални, па и лични кредибилитет. Кад се томе дода све што се за посљедње двије године, колико су они ван мандата, издешавало са Осмицом и његовим дипломама, јасно је да његови подређени, шта год да обуку, никада неће ни до кољена бити “кожним мантилима”. И зато их, ако ћете слушати безбједносног ентузијасту са почетка, треба што прије сашити у Републици Српској.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.