Лицемјерни вето

Како је образложио потпредсједавајући Вијећа народа из реда Бошњака Михнет Окић, вето на ребаланс буџета уложили су зато што су умањене ставке за одрживи повратак, те грантови за бошњачка добротворна удружења. Нико никоме не оспорава право на покретање виталног националног интереса када је то смислено и утемељено, односно ако се неким актом усвојеним на Народној скупштини РС, свјесно или несвјесно, заиста задире у права било којег конститутивног народа, али јесте проблем ако се то право злоупотребљава и вето улаже из политикантских, а често и лицемјерних разлога.

Многи су заборавили да је Клуб Бошњака у јеку епидемије вируса корона пријетио улагањем вета на одлуку Народне скупштине о увођењу ванредног стања и да су практично у посљедњи час одустали од тога. Ни тада нису имали смислено образложење, ни одговор на питање зашто најављују покретање вета, а од беспотребног показивања политичких мишића одустали су под притиском јавности, зато што напросто није било јасно да неко из дневнополитичких потреба жели угрозити борбу против пошасти која је захватила цијели свијет.

Ситуација није ништа другачија ни када је у питању вето који су ставили на ребаланс буџета, јер нико није из хира или пакости смањио буџетску ставку која се односи на одрживи повратак, већ је то урађено с циљем рационалније расподјеле средстава ради превазилажења посљедица економске кризе изазване епидемијом вируса корона. А колико је бесмислено и беспотребно покретање виталног националног интереса у овом случају најбоље свједочи то што су због тог политикантског потеза угрожени бројни пројекти који се односе управо на одрживи повратак и обнову кућа бошњачких повратничких породица.

Руку на срце, да су знали да ће то изазвати, бошњачки делегати вјероватно не би ни улагали вето, али из њиховог потеза би могло да се изроди и нешто добро. А то је револт у институцијама које се баве овим питањем или конкретно у Републичком секретаријату за расељена лица и миграције. То је практично и најавио в.д. директора Секретаријата Марко Аћић, који је истакао да је “Република Српске дала знатна средства за обнову хрватских и бошњачких кућа у којима нико не живи, док се много мање давало српској сиротињи која жели да се врати на своја огњишта у ФБиХ”.

Другим ријечима, пуних четврт вијека послије окончања рата вријеме је да се ствари назову правим именом, да се погледају резултати пописа становништва и јасно каже да Срби нису они који опструишу повратак. Напротив!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.