Лези, лебе, да те једем
Прије неколико година један од њемачких универзитета понудио је три стипендије, свака у вриједности од 1.600 евра, онима који поднесу захтјев за то да не раде ништа. Али процес добијања новца није био тако једноставан. Апликанти су морали да убиједе “пороту” да је њихово изабрано подручје “активне неактивности” - релевантно.
Пријава која је морала бити попуњена имала је само четири питања: “Шта не желите да радите?”, “Колико дуго то не желите да радите?”, “Зашто је битно да то не радите?” и “Зашто сте баш ви права особа за то?”
Судећи према упозорењима представника синдиката јавне управе, ова шема запошљавања очигледно је присутна и код нас у многим јавним предузећима и установама у којима, само за одабране, очигледно важи она “лези, лебе, да те једем”. Ти и такви разни “лезилебовићи”, како упозоравају синдикалисти, иако годинама уназад ништа не раде, за тај свој нерад примају плату. И не само то, они чак и не долазе на посао, па је тако мало оних који знају и како они уопште изгледају.
На то је недавно указало и руководство “Електропривреде Српске”, наводећи како су примили неколико анонимних писама у којима се указује да постоји један број запослених радника у појединим производним предузећима из састава ЕРС-а који се годинама нису појавили на послу, те да постоје индиције да се они “лијече од реуме” на некој од егзотичних дестинација.
Влада Српске је најавила обрачун с њима, али и онима којима су им то омогућили, да о трошку грађана “лезилебаре”. По овој најави, била је примјетна велика паника која се створила у дијелу јавности, поготово међу онима који су се осјетили прозваним. И сама њихова реакција указује да, гдје има дима, има и ватре.
Сви су пожурили, и прије него што је извршена контрола и утврђено стварно стање, да истакну како, колико је њима познато, у њиховим предузећима и установама нема таквих лица. Како би се осигурали, употријебили су и “али”, као осигурач. А то “али” значи да, уколико се ипак утврди да таквих лица којим случајем и има, они ће се с њима “обрачунати” тако што ће им експресно уручити радне књижице.
У читавој овој причи нису толико битни ти разни “лезилебовићи”. Ко је луд да се одрекне плате и напусти посао ако му послодавац омогући “продужени викенд”, који траје годинама. Нису они ништа криви. Главни кривци за ову појаву су они који су им то омогућили и гледали кроз прсте. Ти и такви, разни директори и шефови радних јединица, требало би да буду први на списку за отказ како би се дао “примјер”.
Једно од рјешења могло би бити, а о чему у Влади Српске увелико размишљају, прављење јавног регистра запослених у јавном сектору.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
