Лавиринт
БиХ је земља која се налази на дну готово свих регионалних па и европских љествица по напретку и уређености система, а у врху једино када се прати учесталост и интензитет политичких сукоба и настојања да буде прекројено оно што је скројено у Дејтону прије више од четврт вијека.
И доста тога и јесте прецртано. Доста тога одавно више није блиједа слика онога што је те године написано, онога што је зауставило рат и онога што је уграђено у темеље нове БиХ. Највећу улогу у тим и сличним играријама, за које се из дана у дан потврђује да су биле и остале веома опасне управо по мир, су имали странци, и то добрим дијелом они који под овим дијелом неба важе за чуваре тог истог мира.
Посљедњи доказ је наметање одлуке Валентина Инцка о забрани негирања геноцида која је узбуркала све духове прошлости, дала вјетар у леђа онима који се никада нису помирили са Дејтоном и оним што је БиХ постала након те мировне конференције, да могу наставити са покушајима да освоје сада у овом времену мира оно што нису успјели током ратног вихора.
И то је више него очигледно, а Република Српска се нашла на удару веома јаких и опасних вјетрова те је приморана да се брани. Јер ко не би? Просто је немогуће и замислити једну Аустрију или Њемачку да би могле скрштених руку да сједе и трпе ударе какви су сада на Републику Српску.
Демократска права и правна борба су једнаки за све, или би тако требало да буде. Често из међународне заједнице поручују да је завршено са цртањем нових граница на Балкану, па је реално да се упути контрапитање - шта је са поштовањем граничних линија у БиХ које су повучене по окончању рата, када су међународно признате Република Српска и ФБиХ које заједно чине БиХ? Јер се сви праве да не виде очигледну ствар, а то је како се годинама покушавају пољуљати темељи Српске како би, с временом, нестала.
БиХ је у лавиринту од настанка. Тешко је успоставити баланс тамо гдје су три народа, три истине и три тежње, а још теже је када је ту стално неко као што је високи представник који ведри и облачи у зависности од тога, како би народ рекао, на коју ногу устане, и када иза себе има свиту странаца који му дају вјетар у леђа, ето, јер им се може.
Тешко да би лакше било и када бисмо били сами, односно када би на врата ОХР-а ставили катанац за сва времена и пожељели да се никоме више не понови у облику какав је био у БиХ, али бисмо барем знали да сами кројимо судбину и да имамо институције у којима може, има или нема договора о елементарним стварима и потребном напретку. Да смо мање имали потребе за политиком, сигурно бисмо имали више времена да сређујемо стање у својим редовима и да покушавамо да ово мјесто, у које су нас ставили, створимо што бољим за све. Тада се Српска не би морала бранити на сваком кораку, а чак би и ФБиХ можда профункционисала.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
