Кругови моћи

Први и највећи круг моћи су банке. О њима никад ништа не чујемо, осим некад и мало. Други круг моћи, јачи од политике, су медији. Политика је на трећем мјесту. Тек онда дођу школници, филозофи, научници, пискарала, спортисти, невладине организације, писци и остала ситна боранија. Медији су, дакле, иако у њима раде никад богати, јако важни политици. Банкама не, оне су изнад. Али, политика, ако мисли опстати, мора се умилити медијима или их подредити себи. Умилити се морају, због јавности. Не смију производити прљави веш, јер ће их медији разгрнути на телевизијске, новинске и интернетске жице.

Ако медији потпуно "легну" пред политиком, онда тек дијелом нормалан човјек из Требиња може напасти, рецимо, владику, казати да је криминалац. Медији служе сврси, обарању или стварању ауторитета. То јесте кратког вијека, истина је невјеродостојна због недостатка извора "друге стране", али краткорочно пали, и те како.

Ипак, подређивање медија има и свој контраефекат. Као у Турској, рецимо. На улице су људи изашли због, како се каже, дрвореда. Нису. Не ризикује се живот ради дрвореда. Због истине, да. Глумци, професори, студенти, на улици су због репресије. Физичке? Ма не. Не хапсе ту људе зато што су писци, новинари, професори, хапсе их и затварају кад кажу нешто што се Ердогановом режиму не свиђа. У Србији још не хапсе, за сада само државна безбједност њушка по регији и испитује може ли почети са затварањем. А зна да не може. Срби јесу одсрбљени и понижени. Црква им је Содома и Гомора (дословно, содомија и среброљубље на дјелу), власт у Србији спремна да их прода за евро по глави и мир до краја мандата, али су Срби ипак Срби. Они који се држе савеза и обећања и кад им се не исплати, који се кад-тад сјете да имају част и образ. Одрећи се других Срба значи одрећи се и српства у себи, а управо то јахачи српске апокалипсе, сва три и Лондон (4 на броју), покушавају Србима да ураде.

Медији у Србији су под контролом. За њих покрет "Двери", опозициони и патриотски, а јак, не постоји. Војислав Шешељ ми је био забаван на ТВ-у, али се чини да је одлучено да се медијски убије. Не може се човјек више насмијати суђењу какво ни Петар Кочић није могао замислити. У Србији је, изгледа, умро. Срамоти свијет србијанском вођству важнији од Срба "Босанаца", "Црногораца", "Хрвата" или "Шиптара". Више није важно шта ће о српској влади мислити Срби, важно је шта о њој мисле Нијемци и Енглези. Као што Ердогану није било важно шта о њему мисле Турци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.