Конститутивност

То заправо значи да Срба, ако би се стање у ФБиХ пресликало на цијелу земљу, не би било у извршним, судским и законодавним институцијама, јавним установама и предузећима, одборима мјесних заједница... У ствари - не би их нигдје ни било.

Статистика, која аналитично доказује систематску дискриминацију и ниподаштавање Срба у ФБиХ, такође је неумољива.

Од пријератних 150.000 сарајевских Срба, сада их у овом "мултиетничком и мултикултуралном" граду има неколико хиљада, у Тузли је од пријератних 30.000 Срба остало три хиљаде, у тузланском насељу Пожарница било их је 4.000, а сада има свега 60 повратника, који хоће да се иселе.

У Скупштини Тузланског кантона, од укупно 35 посланика 34 су Бошњаци, а један је Хрват. Ни ту нема ниједног Србина.

Иста слика је у свим другим федералним градовима и општинама - Срба нема, а они који су остали полагано нестају. У Сарајеву нема ниједног директора српске националности на челу неке јавне установе или предузећа. Од 25 високошколских установа у Сарајеву, у 15 управних одбора су искључиво Бошњаци... На дјелу је процес тихог етничког чишћења у ФБиХ.

Није чудно што је стање овакво у ФБиХ, јер и највише институције овог ентитета већ годинама газе по сопственом уставу и принципу конститутивности. На три кључне функције у ФБиХ - премијер, предсједавајући Представничког дома Парламента ФБиХ и Врховни суд ФБиХ - налазе се Бошњаци, а по Уставу имају право на двије.

Осим бошњачке доминације, српски повратници суочени су са још једном егзистенцијално сатирућом стварношћу која јасно каже да њихове интересе нема ко да штити, јер већина српских делегата у Дому народа ФБиХ су - представници бошњачких партија.

Логично је да су тим људима сада доста важнији лични и партијски интерес од права и интереса шачице српских повратника. Истина, ништа их на то ни не обавезује, осим морала у њима који је очигледно у кризи, баш као што је у кризи и конститутивност у ФБиХ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.