КОЛУМНА: Споменику мјесто на Врацама

Након Сарајевског атентата 1914. године почиње терор, убијања, интернације, хапшења свих виђенијих Срба у сарајевској долини. Аустроугарске власти су Србе сматрале реметилачким фактором који може довести у питање аустријску власт.

Нови погром над сарајевским Србима почиње 1941. године. Бошњаци и Хрвати у Сарајеву масовно приступају војсци и властима Независне државе Хрватске. За Србе и Јевреје у Сарајеву наступа вријеме геноцида.

На Врацама изнад Сарајева, у простору бивше аустријске касарне, почињу егзекуције, свакодневна убијања Срба и Јевреја. Сарајевски Срби су из Другог свјетског рата изашли осакаћени, готово преполовљени.

У посљедњем грађанском рату у БиХ Срби који су остали да живе у дијелу Сарајева који је контролисала тзв. Армија БиХ су убијани, одвођени у затворе, на копање ровова, а онда до мјеста егзекуције, или у неки од сарајевских логора за Србе.

Према подацима из “Књиге мртвих Срба Сарајева 1992-1995”, коју је објавио Центар за истраживање злочина над српским народом и потписује је професор Миливоје Иванишевић, 860 Срба из Сарајева се још увијек води као нестало. То су Срби који су нестали на територији под контролом тзв. АБиХ.

За њих споменика нема. Као што нема споменика ни за невине цивиле српске националности који су убијени снајперима и гранатама у дијеловима Сарајева које је контролисала ВРС, као што су Грбавица, Неџарићи, Вогошћа, Илијаш, Илиџа, Хаџићи.

Општи оквирни споразум за мир у БиХ (Дејтонски споразум) 1995. године окончао је рат у БиХ. Тим споразумом је договорено да се подручје Сарајева које је било у саставу Републике Српске преда у надлежност ФБиХ. Општине Илијаш, Илиџа, Вогошћа, Хаџићи, насеља Грбавица, Неџарићи... Пред улазак полиције ФБиХ у ова насеља и општине Алија Изетбеговић изјављује да могу остати они који нису окрвавили руке и нису учествовали у “побуни”. Шта то значи? Да могу остати жене и дјеца, а мушкарци не могу?

Прва општина која је прешла у надлежност Федерације је Вогошћа. Федерална полиција улази у Вогошћу 22. фебруара 1996. године. Полицију води Авдо Хебиб, тада министар унутрашњих послова, и поводом тога у документарном филму о реинтеграцији Вогошће изјављује: “... кад смо скинули заставу са општине Вогошћа, добијем информацију да бивши начелник општине сједи у канцеларији горе, апсолутно ми ненормално било, не знам ни чија је то игранка била, ја сам ради заштите дигнитета и функције коју сам обављао наредио одмах да му се саопшти да под хитно напусти Вогошћу, да ја не преузимам никакву одговорност за њега ни за што... истина човјек је коректно послушао моју наредбу и одмах је напустио Вогошћу и отишао.”

Снимак тог његовог говора се може наћи на страници Одбора за заштиту права Срба у Федерацији БиХ.

Шта нам рече господин Хебиб? Рече да је отјерао српског представника у општини који је природно сачекао нову власт и вјероватно чекао да разговара са новим федералним властима како ће даље функционисати општина Вогошћа. Али министар је био бржи па га отјерао из Вогошће. Ако Авдо Хебиб није могао гарантовати безбједност српском предсједнику или начелнику општине, како је могао гарантовати безбједност неком обичном малом Србину који би остао у Вогошћи, Илиџи, Илијашу, Хаџићима, Грбавици, Врацама.

А Вогошћа је била прва општина која је прешла у састав Федерације. Порука Хебиба из Вогошће брзо се проширила међу Србима у Илијашу, Хаџићима, на Илиџи и осталим насељима гдје се требала десити “реинтеграција”. Таква “реинтеграција”, вођена на начин да се отјера српско становништво, заслужна је зашто Срби нису остали у Сарајеву. Нажалост, бошњачки политичари су увијек мудро представницима дипломатских мисија монтирали причу да су се Срби организовали да иду из Сарајева. Срби се јесу организовали да иду онда кад су им Бошњаци рекли да морају да иду. Ако је министар наредио српском предсједнику општине да мора одмах да иде из Вогошће, паметном не треба пуно да схвати шта је био циљ Бошњака.

Ето како су Срби “могли остати у Сарајеву”.

На простору садашњег Кантона Сарајево, према извјештају Омбудсмана БиХ, по попису 1991. живјело је 133.965  Срба. На простору Сарајева је живјело и 55.499 Југословена. Претпоставка је да су се Бошњаци и Срби у Сарајеву у сличним процентима изјашњавали као Југословени, па је ових 55.499 Југословена у суштини по 20.000 Срба и Бошњака, а остатак су мјешовити бракови и они су се заиста декларисали као Југословени. Према подацима Агенције за статистику БиХ, на попису из 2013. године у Кантону Сарајево је пописано 13.300 Срба. Данас, 2021. године Срба у Сарајеву нема више од 8.500.

У Сарајеву су биле 152 улице које су носиле име по Србима. Уклоњене су. Нема их. Школе и установе које су носиле српска имена су такође уклоњене.

Због свега овога сарајевски Срби морају подићи споменик какав заслужује стравична судбина сарајевских Срба.

Враца су подручје изнад Сарајева, простор који је на аустроугарским картама означен као “ВРАТЦА”, што асоцира на мала врата кроз која се улазило у град.

На подручју Враца је 1981. године подигнут спомен-комплекс за страдале током Другог свјетског рата.

Како је наведено у одлуци Комисије за очување националних споменика БиХ, “У два атрија било је уписано 9.091 име жртава фашистичког терора са некадашњег ужег подручја града Сарајева”. Ту је највећа мана садашњег спомен-комплекса на Врацама. Нема пописаних Срба убијених и несталих са подручја Илиџе, Илијаша, Вогошће, Хаџића, Пала, Трнова, и све оно што је формално представљало град Сарајево до 1992. године. То је највећи проблем садашњег споменика на Врацама.

Подручје Враца је подијељено ентитетском линијом. У Републици Српској је 11.200 метара квадратних спомен-комплекса Враца.

Из центра Сарајева се путем преко Враца иде на Требевић и Јахорину, омиљена мјеста за одмор и видиковац свих оних који живе у Сарајеву или су посјетили град.

Срби морају подићи споменик невино убијеним Србима у Сарајеву током прошлог вијека. Споменик мора бити подигнут и ради породица које још траже кости својих најближих. Споменик треба садржати текст ко је убијао Србе у Сарајеву, чија војска, ко су били припадници те војске.

Текст који ће бити исписан на споменику треба да саставе историчари. Текст мора бити исписан на ћирилици и на енглеском.

У 2019. години Кантон Сарајево је посјетило 665.489 туриста. Од тога 87% су странци. Споменик треба подићи тамо гдје странци пролазе. На територији Републике Српске то су Враца. Срби као народ морају дати максимум да прикажу цијелу истину о рату у БиХ. Срби морају помоћи  свима да схвате да су сарајевски Срби били жртве убијања у Сарајеву које је контролисала тзв. Армија БиХ.

Зато је битно да се споменик невиним убијеним сарајевским Србима подигне на подручју Враца, гдје ће бити посјећен, како би се цијелом свијету приказала истина о страдању сарајевских Срба. Споменик мора бити на правом мјесту и адекватан, упечатљив, мора имати препознатљивост. Враца су право мјесто. 

Над сарајевским Србима је почињен и културоцид. Све улице у Сарајеву које су биле назване по Србима, или су асоцирале на српски народ, су уклоњене.

Тачно 152 улице. Ништа није могло остати. Ни улица Николе Тесле.

Данас у сарајевским кантоналним институцијама, од укупно 800 запослених, ради само 15 Срба. Данас је у сарајевским општинама један одсто запослених српске националности. Данас у Сарајево Срби долазе да раде у заједничким институцијама БиХ и послије посла се враћају у Источно Сарајево.

Србима као народу треба споменик који ће бити трајно сјећање. Сарајевски Срби су сигурно највећи страдалници ратова у бившој СФРЈ. Народ који је остао без ичега, који је у овим данима прије 25 година у дугим колонама по снијегу морао напуштати своје Сарајево јер су учествовали у “побуни”, како то рече Изетбеговић.

Пише: Ђорђе Радановић, предсједник Одбора за заштиту права Срба у ФБиХ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.