Кочница за истину

Онај ко је одговоран за тај монструозни злочин треба да одговара и нико нема право да релативизује страхоту и срамоту која се тамо догодила. И о томе нема никаквог погађања, нити постоји било какво али. Историја ће дати суд о томе да ли је почињен геноцид, али не постоји нико ко ће оспорити да је почињен огроман злочин.

Међутим, не постоји ни промил шансе да ће у Сарајеву прихватити резултате рада нове комисије за Сребреницу, иако њен циљ апсолутно није да поништи рад комисије из 2004. године, већ да исправи грешке у њеном раду и сачини извјештај о страдању свих народа на подручју сребреничке регије.

Али, на много веће опструкције и подметања наићи ће чланови комисије која треба да испита и сачини извјештај о страдању Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године. Зашто? Зато што је “Сарајево град жртва који је био под опсадом злих Срба и напросто није могуће да је у њему било злочина над Србима”. Кхм!

Биће да је српски сват Никола Гардовић крив зато што је Рамиз Делалић Ћело пуцао у њега и само злобници могу да тврде да су управо ти пуцњи били главна референца да Ћело касније постане командант Девете брдске бригаде Армије РБиХ.

Угледни сарајевски љекар Милутин Најдановић, послије једног од свакодневних одлазака “у шетњу” са Јуком Празином, једнога дана се није вратио. Његово тијело пронађено је сутрадан. Убице никада.

Бошко Бркић и Адмира Исмић убијени су у мају 1993. године на Врбања мосту. Касније су опјевани као сарајевски Ромео и Јулија, али никада није откривено од чијег метка су страдали.

Славко Јовичић Славуј је у рату, који је трајао 42 мјесеца, у логору провео 44 мјесеца. Још нико није иза решетака због свега што је он проживио.

Подаци и информације о одговорнима за ове злочине, као и за страдање још неколико хиљада сарајевских Срба, налазе се у граду на Миљацки, а до њих треба да дође горенаведена комисија. Нека јој је Бог на помоћи јер из Сарајева никакву помоћ неће добити. +++

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.